Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Nikada nisam umeo s biljkama, ne znam zašto. A toliko sam uvek želeo da ih imam. Kad god bih video nečiji lepo sređeni balkon ili uređenu sobu na Pinterestu punu modro zelenih listova, pomišljao bih, baš bi bilo lepo da ovako i ja sebi napravim ugođaj. Međutim, to se nikada nije desilo.

Kupovao sam ja razne biljke, saksije, sredstva za opstanak, aksesoare i ostale đinđuve, ali ništa nije pomogalo. Zapravo, slika koju znate o osobi koja strpljivo čupka travicu, okopava i zaliva, uživajući u svojim kućnim prijateljima, kod mene je izgledala sasvim suprotno – previše stresa i anksioznosti. Nije da se nisam trudio, predano sam čitao o svakoj vrsti ponaosob, pratio instrukcije stručnjaka, ali na kraju se sve završavalo tako što su umirale pred mojim očima. Sporo i u mukama. Umiranje bilo kog živog bića, makar to bila obična stabljika u saksiji, slomi vam srce. Osim toga, poruči vam da niste sposobni da se brinete ni o kome, da ste sebični i da samo mislite na svoju guzicu.

Nedavno sam sreo jednog čoveka koji mi je tako iz čista mira počeo da priča sve o svom čudnom životu. Ničim izazvan, pričao je kao navijen, jedva da je hvatao vazduh, usplahiren da će možda nešto da zaboravi da mi kaže iako me od početka ništa nije zanimalo. Ne znam kako bih dočarao svoja osećanja kada takve priče počinju onom najlepšom rečnicom na svetu „tamo sam pronašao sebe”, a to „tamo“ znači da je otišao u Indiju ili Tajland ili Bali ili Šri Lanku ili u neko pleme na Tasmaniji. Ne znam kako bih mogao rečima da opišem izraz svog lica u tim momentima, verovatno ni sam ne vidim koliko to može da bude neprijatno. Generalno, bizarna mi je potreba ljudi da se pravdaju i prepričavaju život do najsočnijih detalja poptunim neznancima, jer to je ništa drugo do jedna obična konverzacija njih samih sa sobom. Tu niko ne učestvuje u razgovoru, to je monolog ispred ogledala.

U tim slučajevima, takvi uopšte ne traže sagovornika, već samo medijum ispred koga će moći sebi da kažu sve ono što ću već od sebe čuli milijardu puta. Ali, nije zgored da se ponovi da su zaista krenuli pravim putem, jer ko je lud da priča o tome da se izgubio na pola. Međutim, taj čovek je pričao i pričao, uprkos neprikladnim i nemogućim uslovima za to, u tami disko-kluba, gde umesto da mrda kukovima, on meni prodaje sasvim novi, potpuno neoktriveni koncept života, govoreći da mi ovde, u Zapadnom svetu, nemamo pojma šta je to sreća. Da se razumemo, nemam ništa protiv ako nekog uzbuđuje da ide toliko daleko, u visine Tibeta, da pronađe svoje izgubljeno “ja”, ali sasvim pristojno, odmah na početku jasno stavim do znanja da ja nisam prava adresa, koja će baš tek tako u to i da poveruje. Osim što prezirem mirise indijan šopa i takav koncept života, mogu da razumem da to nekome otvori oči. Kao što nekome drugom pomogne numerologija ili energija kamenja ili lajfkoučing ili prst čokolade ili šoping. Svako na različite načine traži sebe, nemojte da se lažemo. Zašto bi žena koja bespotrebno kupuje nove cipele bila gora od nekog ko ide da levitira. Svako sebi diže cenu na drugačiji način. Međutim, jedno mi nije jasno, zašto bilo ko ima toliku potrebu da priča o tome? Zašto? Ako si našao svoj mir, nije važno kako, ako se pentraš bez konopca ili operišeš sopstveno telo, ako ti je to donelo spokoj duše, osećaš se dobro, otkrio si neku toplu vodu, zašto mi pričaš o tome kao da bih i ja isto trebalo da uradim?

Tada sam pomislio da mora biti da su ljudi kao biljke, jer ne raste svaka na istom mestu. Ne preseđuju se sve u isto vreme. Neka može da preživi u tami, a neka neprekidno traži sunce. Ako im ne dajte dovoljno pažnje, baš kao i ljudima, brzo se smore i to vam pokažu. U svakom slučaju, ne uspeva svaka biljka u svakoj zemlji. Da biste zaista pustili korenje i možda negde procvetali potrebno je da se dosta toga poklopi. Najpre da nađete nekog ko će umeti da vas zaliva. Makar to bio i Dalaj Lama. Sasvim je nebitno.

Čokolada Tokin Ivan Tokin: Čokolada Traka u kosi - Skoča Gistro priče: Devojka s trakom u kosi Prozor u dvorište Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Slične razlike Tišina me je zamalo ubila Siroti Mali Ratovi: Tišina me je ubila, zamalo · · ·