17A_0019
U VAZDUHU · kolumna

Stručnjaci sociolozi kažu da vreme nikad nije bilo skuplje. Ako imate dovoljno vremena za bacanje, vi ste onda bogat čovek. Ljudi koji ne nose ili ne gledaju na sat, oni su zaista pravi milijarderi, jer danas je najveći luksuz postao nemanje pojma o vremenu.

Kako godine odmiču, minuti sve više izmiču. Nikada nema dovoljno sati ni za šta – nedovoljno spavam, nedovoljno se odmaram, nedovoljno brinem o sebi, nedovoljno pričam sa onima do kojih mi je stalo, nedovoljno učim, nedovoljno radim, nedovoljno viđam roditelje, nedovoljno puta imam seks, nedovoljno, nedovoljno, nedovoljno. Neprekidno se negde žuri, kao da sutra ne postoji, kao da novi dan nikada neće svanuti, u kome ću ponovo misliti da nisam uradio sve što sam želeo ili voleo. Međutim, iako živimo u toj ludačkoj brzini, dovedenoj do maksimuma, u centrifugi civilizacije koja puca po šavovima, postoji nešto za šta uvek imam vremena, a to je odlaganje. Prokrastinacija ili uradiću to kasnije.

Mislio sam da ću se promeniti kada se preselim. To je stvarno prilika, ne samo da se krene iz početka, nego da se ukinu neke loše navike, za koje se i iz aviona vidi da vam uništavaju život. I tako to sve lepo zvuči u mašti, kada razmišljate kako ćete da sredite život samo zato što ćete da promenite mesto boravaka, međutim ništa se nije bitno promenilo. Skoro pa da je sve ostalo isto, samo što imam utisak da imam još manje vremena. Možda paradoksalno zvuči, ali dok sam imao redovan posao i išao svakog dana u kancelariju i provodio vreme iščitavajući dnevne zadatke u mejlovima, imao sam daleko više vremena, nego sada, kada mogu da se organizujem kako god želim. Nije da se ne trudim, stvarno pokušavam da uhvatim neku rutinu, da ustajem u isto doba i ručam na vreme, međutim sasvim je sigurno da nešto pogrešno radim.

Taj protok vremena u kome sati prolaze u mikro sekundama zapravo je dokaz da nas mozak laže. Nisam uspeo ni da se probudim kako treba i izađem da popijem kafu u obližnjem kafiću, a već je podne. Nemojte sada da mi kažete da se vama to ne dešava? Ili da ne pomišljate na činjenicu da su naše majke išle na posao od pola sedam, kuvale, spremale, prale, doterivale se, išle u pozorište i ništa im nije bilo teško. Skoro da se nikada nisu žalile ili govorile kako nešto ne mogu da stignu, a nama ništa nije falilo, sve smo imali i mislili smo da to tako treba. Danas, kada smo porasli i kada se nakon završenog posla, smoreno vozimo ka kući, po ko zna koji put pomislimo kako je moguće da se ranije sve stizalo. Neverovatno je koliko se pojačao taj koeficijent lenjosti u nama, da nakon pola sata možemo da konstatujemo da smo baš umorni. Ili da smo malokrvni. Ili da ne pijemo dovoljno vitamina D. Ili da nam se jednostavno sve smučilo, a nije prošlo ni pola života.

Ponekad se pitam šta bih sve mogao zaista da naučim kada bih koristio sve svoje minute života? Kako je moguće da mogu satima da buljim u gluposti, slušam raznorazne debile, pasionirano tražim čudne isečke na YouTube-u, da skrolujem Facebook i Instagram do iznemoglosti ili jednostavno da ne radim ama baš ništa i nerviram se što vreme curi. Onda me uhvati panika ili mi stoji deadline nad glavom, pa skočiim kao oparen, promislim šta su prioriteti tog dana i uradim ono najurgentnije, jer sve ostalo „može da sačeka“. I tako dan za danom, minut za minutom i umrlica u novinama. Ne znam da li je baš utešno misliti da tako rade svi, jer kad čujem da Ana Vintur ustaje u pet ujutru zbog partije tenisa ili da je vlasnik Ikee ceo život radio te jedno te isto u određeno vreme, malo mi pripadne muka, jer ja tako ne mogu ni pola dana, a ne ceo život. Ali, valjda treba odlučiti da li želite da budete uspešni ili pak osrednji, jer biti najgori i nije neka muka. Osim toga, kakvi god da ste, ljudi će misliti da ste najgori.

Evo i sada, dok završavam ovaj tekst, u ludačkom cajtnotu, pokušavam da dođem do vazduha, jer mi još nekoliko obaveza stoji nad glavom poput giljotine. Probao sam razne metode, čitao sam knjige za samopomoć, skidao sam aplikacije, ali uvek je bilo isto – i dalje mi je draže raditi sve drugo, samo ne ono što treba. A onda u poslednjem trenutku, kada više nemam kud, počnem sebi da prebacujem zašto nisam krenuo na vreme. Međutim, tada bude kasno za kajanje, ali zašto se ne bi izgubilo još malo vremena, kada ga i ovako i onako nemam.

Ivan Tokin Šareni dani Ivan Tokin: Šareni dani Merdevine Gistro priče: Glupavi petak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izgubljeni u prevodu __7_0178 Prozor u dvorište: U potrazi za izgubljenim vremenom · · · ·