Nešto se promenilo (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Nešto se ozbiljno promenilo u ovom gradu, ne znam šta, ali vazduh je drugačiji. Nisu to izduvni gasovi, to je nešto drugo. To nešto nema ime. To je nešto neuhvatljivo, u toj meri da je moguće dokazati i da ne postoji. Čim je neopipljivo, znači da ga nema, međutim svakog dana, čim čovek izađe na ulicu, to može da se oseti. Ako to ne osećate, mislim da niste živi, ubijeni ste u pojam ili vas baš briga.

Ne, ozbiljan sam. Uopšte se ne šalim. Jeste, ide dan za danom, uskoro će i Nova godina, nije to daleko, ponovo ćemo da se provedemo do jaja. A kada dođe proleće sve će biti lakše, pa ćemo onda na more i onda će valjda sve lako da se zaboravi na onom vetru na Adi Bojani uz jedan jači džin tonik u jedanaest ujutru. Pa će Exit, dance arena, Bitef, ovo ono, ima da nas spase. Međutim, niko ne želi da čuje iskreno kako smo. Čak nas i Facebook cenzuriše kad preteramo. Fazon: možete da živite porno koliko hoćete, ali sise nemojte da objavljujete, nije u redu.

Nešto se ozbiljno promenilo, ne znam šta je, ali ponovo se čuje loša muzika iz automobila. Batice se šetaju, onako baš široko, osvajaju ulice, u maskirnim pantalonicama, mekano, na vazdušnim đonovima. Hipsteri se sklanjaju, gledaju u telefone, skroluju i klikću duplo, dele srca, i kad treba i kad ne treba. Kupuju na Kupindu slatke stvari iz prošlosti. Klinke popravljaju šminku u Insta storijima, pokušavaju da naprave najidealniji selfi u životu, traže da ih neko primeti. Da se što bolje prodaju i izbave iz bede. Svaka bi sa L’oreala da pređe na Chanel, normalno. Svi hoće srećan život, mada malo ko zna šta to uopšte znači. I kad dobiju kuću s bazenom, shvate da se hlor skupo naplaćuje.

Dok gledam kako nečija ruka cepa zlatnu foliju sa grlića flaše šampanjca na kućnoj žurci, pomišljam da se nešto ozbiljno promenilo, ne znam šta je, jer više nije zabavno ni u kuhinji. Ljudi prepričavaju tuđe tvitove, u strahu da bilo šta lično dožive. Čim nekom priđeš, a niste iz proverene ekipe ili ne nosite iste brendove, postane neprijatno. Nisi skinuo dovoljno MB preko torent sajtova, ćao si. Nema te, ne možeš da se uključiš u diskusiju. Nemaš mišljenje, nisi gledao. Jebi ga. A ipak si mogao lepo da se ispričaš o petoj sezoni serije.

Sedim u restoranu sa četiri sasvim okej osobe, međutim nešto se promenilo, ne znam šta je, svaka je sjebana na isti način. Kući se dolazi sam, posle torture noćnog izlaska, u kome ogromna većina vrišti za kontaktom, međutim niko nema muda da priđe. Svi čekaju da ih neko odobri na dejting aplikaciji, jer ako ti neko priđe uživo, beži. Ko zna šta hoće od tebe.

Nešto se ozbiljno promenilo, ne znam šta je, ali svaka druga žena na semaforu ima napumpana usta i iscrtane obrve. Izlivene nokte. Cipele na platformu u osam ujutru. Iz slušalica bruji domaći rep, ogoljeni stihovi, glas naroda, istina sa ulice. Još niko da napravi pesmu o Bus plusu. Ili o akciji u Maksiju. Samo separe i Moet. Pritisak dvesta sa sto.

Lepo reče pozorišni reditelj Igor Vuk Torbica pre neki dan u Kulturnom dnevniku, doduše dosta bojažljivo i stidljivo: „Čekanje je majka svake smrti.“ Izgleda da nam to jedino ide od ruke, jer mislimo da će nešto da se desi ako budemo sedeli u čekaonici, buneći se na sve one koji su uspeli da uvate vezu pa idu preko reda. A vreme prolazi, to je jedino što se dešava.
Nešto se ozbiljno promenilo, ne znam šta je.

Dorćolski tiranosaurusi (foto: Pixabay) SCHNELLFICKEHOSE: Dorćolski tiranosaurusi Bez poruke u boci (Slavko Krunić) Pouke iz prošlosti: Bez poruke u boci Emocionalno nedostupan Draga Nadice: Emocionalno nedostupan muškarac Suvozač (Foto: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Suvozač · · ·