Fotografija, selfie
U VAZDUHU · kolumna

Kada je u maju prošle godine, u središtu elističkog i snobovskog Manhattana, u knjižari simboličnog naziva „Barnes&Noble“ promovisala svoju izuzetno obimu knjigu „Selfish“, niko nije verovao da će kraljica reality programa svih vreman, zaista prodati i jedan primerak. Međutim, najpoznatija anonimna osoba na svetu Kim Kardashian koja je zaradila milione na sopstvenom životu, ne radaći aposlutno ništa, za samo dva meseca nakon što su njeni autoportreti mobilnim telefonom izašli iz štampe, prodala je preko 32 000 primeraka “Selfish-a”.

U toj bibliji poziranja i zavodljivih pogleda, na preko 400 stranica, sa velikim uživanjem objavljena je velika selekcija selfie fotografija dotične dame iz raznoraznih uglova. Doduše, većina njih se svodi na prepoznatljivi pohotni pogled boginje show buisnessa, svedenih na njena poluotvorena usta, obline i soft pornografiju.
Dugo se verovalo da će ta čudna potreba ljudi da se puće i nameštaju pred ekranom najnovije verzije pametnog telefona isčeznuti nalik prolaznom modnom trendu, međutim stvar je postala onoliko ozbiljna koliko se za celu pojavu zainteresovao i čuveni Oxford kada je odlučio da za reč godine 2014. proglasi upravo taj pojam. Dok smo se do juče slatko smejali, upirući prst u one “hrabre” koji nisu imali blama da to rade i u javnosti, a ne samo u klozetu, danas gotovo da nema osobe koje ne poseduje bar jednu takvu svoju fotografiju.

Upravo taj refleks sebe u delićima sekunde, kada smo u potpunosti sigurni da nam je lice uhvaćeno pod idealnim uslovima, zapravo predstavlja mnogo više od pukog odraza ličnosti u ogledalu. U pitanju je apsolutno savršeni artefakt vremena u kome živimo, koji precizno ocrtava težnje da se uprkos anonimnosti naši životi bar za momenat transformišu u nešto što prepoznajemo kao celokupno savršenstvo, perfekciju, život bez mane. Fotošopirana realnost. Upeglana laž. Sublimacija vapaja za svim onim što niko od nas ne poseduje.

Tragajući za tom idealnom crtom lica, pod uglom za koji mislimo da je najbolji za nas, zahvaljujući razvoju društvenih mreža, sasvim nesvesno i nespretno pokušavamo da bildujemo sopstveno samopouzdanje, nezadovoljni onim što vidimo. Selfie, poput podmukle bolesti ili najlošije hrane za svačiji ego, pokušava da zasiti sve naše nedostatke, koji već kroz nekoliko minuta kasnije, stvaraju zavisnost od idealizacije. Uprkos teoriji koju smo otkrili još kada smo došli na svet, a koja kaže da strah od savršenstva zapravo ne postoji, jer ga niko nikada nije dostigao, selfie u tom kontekstu postaje globalna slamka spasa, dokaz da nada u ljudima poslednja umire.

Ako je verovati drevnim Indijancima da fotografija perfidno krade dušu čoveka, zamislite onda kakve posledice selfie ostavlja na čovečanstvo. Milioni tih pohotnih pogleda zagledanih u dubinu sopstvenog “ja” predstavljaju zapravo samo tužnu sliku civilizacije dokazujući da usamljenost i beznadežna samoća sasvim sigurno postaju kuga XXI veka.

Car Edip ( foografija: Joan Albert) SCHNELLFICKEHOSE: Car Edip Internet provokacije Žena na ivici nervnog sloma: Internet fah-idioti Radioaktivni bicikl Utorkom na dva točka: Devojka sa šeširom i radioaktivni bicikl Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: Dok nas grob ne rastavi ·