Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Gde god da odete van svoje zemlje, u posetu na par dana ili da živite sa ciljem „do kraja života“, prvo što primetite sasvim sigurno su kulturološke razlike. Odnosno, po čemu se ti ljudi tu razlikuju od onih tamo. Da li se smejete na istim mestima ili vam ništa nije smešno? Da li voze kao ludaci ili se drže pravila kao pijani plota? Da li je vama hladno, dok je njima toplo? Da li vole ljuto ili ne podnose slatko? Da li su više pivo ili vino nacija? Da li više trče ili sede ispred TV-a? Pored svih stvari kojima nas život uči, hteli ne hteli, nema načina da se ne poredimo sa drugima i čudimo navikama za koje nismo ni znali da postoje, onako sami sa sobom, u strahu da priznamo da nam ništa tu nije jasno.

Ono što sam prvo primetio ovde, u Berlinu je to da svi jedu avokado. Avokado je kao neki sveti gral u prodavnici. Bez obzira na kvalitet i cenu, u svakoj korpi možete pronaći bar po jedan komad za doručak ili užinu, jer to onako ide uz sve. I uz šunku i uz kuvano jaje i uz bio namaz od paprike, bez jaja i glutena. Neverovatno je koliko svi misle da je avokado spas života, najzdravija namirnica s kojem se najbolje može početi dan, nešto kao što je jedno vreme kod nas bila soda bikarbona ili čija seme. Ili još bolje ceđen limun u mlakoj vodi na tašte. Ako ne drže flašu piva u ruci u sred bela dana, onda je to sigurno neki termos. Mnogo vole da se šetaju sa kafom ili čajem za poneti. Izgleda da im hidriranje mnogo znači, pa ćete neretko videti celu porodicu koja prolazi sa svojim lepo izdizajniranim flašicama za prečišćavanje vode. I tako, ili bicikliraju ili trče po kraju, ali svako drži svoju H2O dozu.

Vole tako da sednu na neku klupicu ili negde sa strane da užinaju, pa onda izvade plastičnu kutijicu jarke boje u kojoj se nalazi par badema, komad smežurane jabuke ili pocrnela banana, malo svežeg celera, jer ništa se ne baca. Jednostavno, ovde se sve jede, što i nije toliko loša navika, rekao bih, ali kada vam neko ponudi otpatke kao snack, nekako ste u fazonu „ne, hvala, drugi put“. Mada će rado da uzmu vaš punomasni čips ili čokoladu prepunu emulgatora. Čini mi se da samo u tim trenucima ne razmišljaju o zdravlju i alergijama. Ne znam šta im je privlačno u tome, ali ovde se hrana neprekidno preliva nekim sosovima. Jedini logičan razlog koji nalazim je da su jela stvarno toliko bezukusna i loše pripremljena da ih je nemoguće pojesti bez nekog dodatka. Međutim, sve bi bilo okej da i ti sosovi nisu onako bukvalno „žali bože“, tako da mi je i dalje nejasno kakvo uživanje nalaze u prelivanju šnicle ili knedli tim raznim sortama neidentifikovanih umaka.

Da, izlaze sa mokrom kosom napolje i hodaju bez čarapa na minus sedam. Mislim da se na to neću nikada navići, jednostavno svaki put se stresem kada vidim da se nekome u metrou cedi voda sa kose ili kad su im pomodreli zglobovi na nogama. Uopšte mi nije jasno kako ne dobiju upalu pluća ili mozga sa takvim ponašanjem, ali to je sasvim normalna i svakodnevna pojava. Sasvim je uobičajeno da ljudi napolju puše samo u košulji ili sasvim bez jakne, dok se vama ledi krv u žilama, samo dok ih gledate.

Niko vas ne gleda u oči dok nazdravlja sa čašom vina ili nekog drugog alkoholnog pića. O ukrštanju ruku tokom te iste ceremonije niko ne vodi računa, tako da taj mit o budućim sukobima i svađama postoji samo kod nas. Mogu vam reći da je ovaj vid podizanja čaše u vis daleko relaksirajući, jer mi to „naše“ fokusiranje na oči sagovornika za stolom uvek deluje kao da ćemo svi sve da isprolivamo pre nego što smo i krenuli da pijemo.

Ovde se prostorije mnogo luftiraju, stalno neko otvara prozor. Neverovatna je ta njihova potreba za čistim vazduhom i naš strah od promaje. Mislim nije baš da ću da umrem od hladnoće, ali kad mi neko od ranog jutra, na minus beskonačno, provetrava prostor, nisam baš najsrećniji. I sada ono što mi najteže pada – niko ne razume crni humor. Svi mi koji smo odrasli nadojeni ciničnim i sarkastičnim opaskama naših predaka, nama nije jasno kako neko može da živi bez toga. Međutim, može. Kada se usudite da kažete nešto tako, čak i ako mislite da nije toliko preterano i uvredljivo, ovde vas gledaju kao da ste pali s kruške. Kada vam se to desi prvi put i nije toliko strašno, mislite, ajde nisu čuli dobro, nisu rezumeli najbolje šta kažete, međutim kada vam se to desi i po stoti put shvatite da ste daleko od svoje zemlje. A onda puknete od smeha. U sebi.

Bolesna kolumna Žena na ivici nervnog sloma: Bolesna kolumna 17A_0019 Prozor u dvorište: Nemam kad da mislim na vreme Ivan Tokin Šareni dani Ivan Tokin: Šareni dani Merdevine Gistro priče: Glupavi petak · · ·