Nikad nije ono što mislite
U VAZDUHU · kolumna

Nikada nisam bio preterani ljubitelj vizuelne umetnosti. Doduše, često u galerijama i muzejima savremene umetnosti nisam ništa razumeo, a nije da nisam pokušavao da dam priliku umetničkim radovima da me zavedu. Međutim, savremena umetnost već duže vreme, rekao bih, pati od nekakve prostačke pretencioznosti, zbog koje najčešće ispašta krajnji potrošač, prosečni posmatrač, kao što sam i sâm.

Ne mislim da sam nešto posebno glup i da nemam kapacitet da razumem kontekst umetničkog dela, ali u većini slučajeva kao da su vam potrebne doktorske studije u najmanju ruku da biste dokučili zašto neki televizor blinka u ćošku mračne sobe ili je neko izložio gomilu đubrišta u središtu izložbenog prostora. Ježim se prepričavanja i pojašnjavanja, alergičan sam na koncepte velikih ideja koje u izvedbi izgledaju kao promašaj, a ne podnosim da se umetnost neprekidno sprda sa ljudima pod izgovorom „ne razumete vi to“.

Pre nekoliko dana, dok su užareni klima uređaji cureli niz fasade zgrada, na plus četrdeset, orošavajući lica prolaznika, krenuo sam na „vođenje“ jedne izložbe od nedavno otvorene za javnost. U pitanju su studenti vizuelnih departmana Fakulteta za medije i komunijacije, skoro svih generacija, koji su u galeriji „Prozor“ u ulici Koče Popovića, u jezgru Savamale, izložili svoje ispitne radove. Dok sam se tako poluživ i mokar vukao ulicom, razmišljao sam o tome kako ću po ko zna koji put videti nešto što neću razumeti i biti u fazonu „what a fuck“, a onda ću se tako smožden i ubijen u pojam vratiti kući sa jezivim apetitom za instant treš zabavom, koja se obično završava konzumacijom najbizarnijih YouTube kanala. Elem, ponekad je dobro kada vas sopstvena očekivanja iznevere i kad ispadnete glupi sami pred sobom.

Isidora Nikolić i Mane Radmanović, tim profesora koji je „navodio“ određene studente kroz lavirinte kreativnih procesa tokom semestara, spontano nas uvlače u celokupnu postavku, pozivajući same autore da predstave svoje radove i otkriju posetiocima šta se krije iza njihovih ideja. Odjednom, ono što je na prvi pogled izgledalo „onako“, nedokučivo ili „šta je sad ovo“, postalo je bliže i intimnije, nakon kratkih monologa svakog od njih. Skromni i stidljivi, dok lome prste, iskreno objašnjavaju šta su sve prošli od same ideje do završnice. U njihovim očima se vidi želja za stvaranjem, potreba da se stvari vide iz drugog ugla, uprkos uslovima u kojima svi živimo i vrhovnim preprekama poput one najčuvenije „to ne može u Srbiji“. Zbunjeni su da se neko interesuje za ono što su oblikovali svojim promišljanjem, oči im se smeškaju, ne žele mnogo da pametuju i da „smaraju“. Puštaju da radovi komuniciraju umesto njih.

Neki od njih tako ponosno govore da je rad koštao samo 250 dinara ili da im je pomogao tata od kolege sa faksa da stignu sve na vreme. U tim autentičnim ispovestima oseća se, pored njihove neverovatne zrelosti i mladalačke bistrine, radost zajedničkog stvaranja. Okej, može se reći da je to vezano za svaki fakultet ove vrste, ali danas, u Beogradu, stvarno je retko videti da se ljudi tako podržavaju i da su jedni drugima oslonac kako bi ideje koje imaju bile realizovane na najbolji mogući način. Možda je i ovaj moj uvid, jedan obični naivni idealizam, vapaj nemoćnog koji i dalje misli da bi stvari mogle da funkcionišu sasvim drugačije i bolje. A ne da neprekidno, poput istraumirane dece, očekujemo da se nešto loše desi, nesvesno slaveći tuđe promašaje.

Dok u mraku jedne od prostorija slušamo poslednje izlaganje, prateći zanimljivu instalaciju na zidu, posmatram sve te mudre glave koje poput nekih antena traže impulse koji će ih dovesti do skrivenih senzacija. A to je samo početak njihovih novih projekata.

Ova izložba i svi ti ljudi dokaz su da je čak i ovde moguće biti ispred svog vremena. Odlazim zadovoljan zbog činjenice da takvi ljudi postoje, tu, među nama, sve dok ne odu negde gde će ih mnogo više vrednovati i ceniti njihovu tananu pamet. A nama će posle biti žao što neka Roksanda Ilinčić ili Bogomir Doringer ovamo svraćaju samo onda kada im se pokvari zub ili im neko od bližnjih umre.

Foto drveća Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Drvo cat-233367_960_720_cover Ivan Tokin: Rutina Ikarbus IK-112N GSP Gistro priče: Plavuša iz dvadesetšestice Atelje 212 (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Borka · · · ·