Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Kada ne znam šta da radim i kako da se rešim nedoumica iz glave, onda se besciljno šetam. Lutam tako ulicama, gubim se namerno, zavlačim se tamo gde nikada ne bih otišao. Na taj način imam utisak da se provetravam. U momenetima kada mislite da više ništa ne može da se reši iz ukrštenice, a ostalo je još puno praznih polja, međutim ne ide, ništa više ne znate da odgonetnete. Doduše, meni je baba uvek govorila, ne odustaj tako lako, ne gledaj odmah u rešenje pozadi, pomuči se. Malo odovud, malo odonud i ispuniće se. Ali, moram da priznam, uvek sam na kvarno gledao u rešenja, čim bi ona bar malo skrenula pogled. Šta ću, prečice su mi u prirodi.

Dok šetam, buljim kao tele u šarena vrata, omamljen enterijerima suterena. Ljudi u ovo doba uglavnom drže otvorene prozore, pa imate priliku da bar malo, onako bez pitanja, zavirite u tuđe univerzume. Iza zavesa i roletni odvija se neki paralelni svet, kao da ulica sa druge strane uopšte ne postoji. Imam utisak da su ti otvoreni kao neka malena pozorišta, daske koje život znače, i na kojima se odvijaju najrazlitičije drame. Neko se svađa, neko mirno čita knjigu i puši džoint, neko hrani pitona u terarijumu, neko se tetovira. Umem tako da lunjam i blenem u nepozato satima, dok trepnem, prođe mi ceo dan, misleći da će nešto da mi dođe u glavu.

Prolazim pored načičkanih restorana i kafića gde ljudi u ekstazama gledaju fudbalske utakmice. Iako ne razumem najbolje to osećanje, moram da priznam da im duboko zavidim. Ipak je to neko radovanje, neka velika strast, koliko god da me nerviraju ti osuđujući pogledi u stilu „vidi, budalu, ne gleda fudbal.“ Tako sa strane kada prolazite pored te omamljene grupe u plamenu strasti, tačno možete da osetite da vas cela kafana promatra kao da sa vama nešto ozbiljno nije u redu. Onda ja kao stanem, pravim se zainteresovan, ponekad i pitam koji je rezultat, čisto da ih zbunim, da pomisle da sam možda jedan od njih, ali da nemam vremena.

Lepo je kad neko ima svoju opsesiju. Nije važno šta, samo da ne može da se iskontroliše kada to radi. Jednostavno mora to da uradi i gotovo. Da li je to navijanje ili pak kukičanje, sasvim je nebitno. Uživam da posmatram ljude kako se predaju do maksimuma vožnji bicikla ili pušenju cigareta. Nije li divno kada vidite kako neko zaista ume da se otkači dok pleše ili da se zaboravi dok kuva. Strašno je privlačno kada sretnete nekog ko može tri sata da vam priča o vrstama pečuraka koje postoje ili da zna sve o insektima. Prelepo je kada neko svaki slobodan trenutak odvaja kako bi jahao konje ili čitao jednu istu knjigu već stoti put. Strasti su strašno bitne, jer nas zapravo čine živima. Sve ostalo je rutina i moranje.

Dok slušam ovacije u daljini i radovanje navijača shvatam kako ljudi gube osećaj za strast, da budu zaokupljeni nečim. Uglavnom se voli osećaj neke nametnutosti kako bi se bezgranično kukalo nad sopstvenom sudbinom. Imam utisak da više niko ne veruje u to da može da nađe vremena za neku „svoju“ glupost ili je jednostavno ne poseduje. To osećanje me najviše plaši, kada shvatim da ljudi ne žele ni u čemu da uživaju, da im i ono što su nekada voleli postaje nešto „reda radi“. Toliko su puta to uradili da to više ne doživljavaju toliko posebnim. Kao da zaista ne postoji ništa u čemu može da se uživa, a da za uzvrat ne donosi ništa osim destilovane sreće i povećanja rezervi endorfina. Ali, takvo je vreme. Valjda. Ljude previše toga zanima, a na kraju im ništa ne okuplja pažnju.

Kada sam se dobrano umorio, seo sam u jedan prazan kafić. Barmen samo što je otvorio kasu i okrenuo stolice da može da se sedne, ja sam pokazao rukom da dođe. Ubrzo je stigla čaša špricera u kojoj su se rojili mehurići dok je mene oblivao talas zadovoljstva što ne moram da radim ama baš ništa. Složićemo se da i to možemo da podvedemo pod nečiju strast. Evo, na primer moju.

Munje Nikad domaćica: Ludilo Burna tišina - Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Burna tišina Travnjak Ispovesti uživaoca pop kulture: Svetsko prvenstvo i ja Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Enciklopedije · ·