Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Dosta dugo sam mislio da znam šta znači biti stranac, međutim prevario sam se. Činjenica da sam neretko menjao mesta boravka i selio se sa kraja na kraj zemlje, izgleda nije značila ništa, dok nisam kročio na teritoriju u kojoj ne razumem ništa – natpise na radnjama, dijaloge u gradskom prevozu, obaveštenja koja dolaze sa zvučnika. Osećaj je gotovo identičan onom kao kada zaboravite pin kod kreditne kartice, a novac vam je potreban istog trenutka, međutim ukoliko ne znate te četiri magične cifre, možete do sutra da stojite ispred ATM mašine.

Sedim na klupi metro stanice čije ime ne umem ni da pročitam do kraja i pokušavam da odgonetnem u kom pravcu treba da idem. Ljudi unezvereno žure, sa posla ili fakulteta, sa joga časa ili mačevanja, prosjaci ponavljaju tužne priče u loop-u. U tom momentu razmišljam šta su ljudi radili u vremenu kada nije bilo aplikacija i google mapa, pretraživača i prečica uz pomoć kojih možete ipak da dešifrujete gde se nalazite. Ukucavam ulicu koja mi je potrebna da bih se našao sa prijeteljima na piću, u nadi da vožnja do tamo neće trajati celu večnost i da ću napokon na miru popiti svoj špricer ili nešto žešće da razbistrim misli. Otkako sam sleteo, sve je drugačije, ništa nije onako kao što je bilo kada sam se nekada istim ovim ulicama šetao kao turista, kao osoba koja poseduje avionsku kartu u oba smera. Sada, kada treba da živim ovde i počnem novo poglavlje svog života, pogled je sasvim drugačiji. Čini mi se da dosta bistrije vidim stvarnost, bez ikakvog ulepšavanja ili filtera, baš onako kako jeste. Nisam verovao da je svaki grad na neki način sličan. Ljudi su ipak samo ljudi, bez obzira da li su odrastali pored Starbucksa ili Višnjice.

Napokon ulazim u voz, u nadi da ću ipak stići tamo gde sam namerio da odem. Stiskam putnu kartu u džepu, uveren da sam sve uradio sve kako treba – kupio pravu zonu i ispravno je poništio. Lica ljudi izgledaju zabrinuto, kao da će sutra nastupiti smak sveta, a ne praznik koji će im darovati dva dana predaha od svakodnevice. Samleveni od obaveza i teških misli, uglavnom bulje u svoje telefone, proveravaju da li će sutra ipak izaći sunce, bar na pet minuta ili čitaju zaostale mejlove, na koje verovatno nemaju vremena da odgovore. Zanimljiva demografija, zbijena na nekoliko sedišta, od Afrike do Skandivanije, razlikuju se samo po visini minusa u koji mogu da uđu tokom meseca. Kašmirski kaput pored poliester džempera. Kožne pantalone pored tvid odela. Manolo Blanik pored All Starsa. Dior pored Axxea. Sve je to pomešano na jednom mestu, upravo tu, nekoliko metara ispod zemlje, duboko u utrobi velegrada.

Imam utisak da neprekidno čujem naš jezik, priviđa mi se na svakom koraku, poput neke jezičke fatamorgane, želim da verujem da ipak razumem o čemu ljudi pričaju. A onda kada shvatim da iz njihovih usta izlaze samo neki glasove koji meni ništa ne znače, niz vokala koji prave muziku, maštam u sebi,  o čemu bi mogli da razgovaraju. U glavi kreiram sopstvene dijaloge koji me zasmejavaju ili čine tužnim, pretvaram ih u likove iz sopstvenih drama, dodeljujući im uloge kakve želim. Shvatio sam da to dosta ubija vreme i dosadu, u trenucima kada bih u drugačijim okolnostima skrolovao njuz fid ili dvokliktao fotografije na Instagramu.

Trenutno je sve interesatno, kao da ste ušli u radnju iz snova, u kojoj vas vreba bezbroj različitih bočica parfema, a vi želite da probate svaki na svojoj koži. Međutim, svestan pravila da nakon nekoliko otvorenih parfema, gubite čulo mirisa, korigujem tempo svojih istraživanja. Poput izdresiranog psa, u potrazi za avanturama koje još uvek nisu doživljene, krećem se u sopstvenoj anonimnosti i želji da okusim sve.

Konačno dolazim do svog odredišta i kroz staklo restorana vidim prijatelje u dinamčnim razgovoru, ne prijavljujući da sam ipak prisutan, posmatrajući ih sa strane. U tom momentu privremene nevidljivosti želim da ovo osećanje potraje što duže, status uz pomoć koga ću videti što više, bez ikakvih posledica. Možda je to neka sloboda za kojom svi toliko čeznemo da osetimo. Bar jednom u životu.

Devojka sa Autokomande Gistro priče: Devojka sa Autokomande Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Sinegdoha Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Presađivanje u dva kofera Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Taranto