Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Već nekoliko dana uzastopce gledam odlomak iz filma „U raljama života“, u kome Mira Furlan strasno jedne krem šnitu i objašnjava Štefici Cvek kako mora da promeni svoj stav u životu i kako je od svih lekcija najvažnija ona da mora po svaku cenu bude ve-se-la. Kako god dan da počne, dobro ili loše, uz doručak ili užinu, ja hipnotisano gledam taj genijalni isečak ponovo iz početka diveći se svakoj reči koja se izgovara u tom neverovatnom remek-delu Rajka Grlića i Dubravke Ugrešić. Čak i posle toliko godina, pardon, više decenija, kao i sve genijalne i večne stvari, svaka misao ili rečenica mogla bi da bude aktuealna i dan danas.

Baš juče, sasvim slučajno, zatičem devojku pohotno naslonjenu na stub i duboko zagledanu u svoju prednju kameru, pokušavajući da pronađe ugao iz koga najbolje izgleda. Takve scene su sve češće, s obzirom na to da se odavno izgubila granica privatnosti, pa se sada to divljenje samom sebi doživljava kao uobičajena radnja gledanja na ručni časovnik. Pokušavajući da podoji svoju narcisoidnost bar još malo, ova devojka očajnički traži pažnju senzualno trepćući ispred svoje igračke povezane sa celim svetom. Na neki pervertirani način, poput masturbacije na javnom mestu, ogledanje u sopstvenom odrazu transformisalo se u radnju važniju od disanja. Nesigurnost progoni svakog od nas, vreba nas iza svakog ćoška i tera da budemo savršeni. Bez greške, bolji od drugih. Najbolji. Najlepši. Međutim, svakog sekunda naše srce umre onog momenta kada ne dobije tuđe srce na poklon u obliku Instagram ili neke druge socijalne onlajn interakcije. Skoro da ne postoji ni jedan minut, a da se ne zapitamo da li smo po meri sveta, jer nismo pohvaljeni ili nedovoljno pomaženi po glavi. Ili nezadovoljni brojem lajkova. Preispitujemo svoje postojanje svakog časa, trudeći se da popravimo stvari, kako bismo se bar malo osećali manje krivima. Čini mi se da se ljudi nikad više nisu dovodili u pitanje nego što je to danas. Ne prođe ni treptaj oka, a da se ne zapitamo da li smo možda nešto pogrešno uradili ili smo pomislili da smo ponovo sami sebi nedovoljno lepi.

Ovde u Berlinu baš ima lepog sveta i to svuda, gde god da se okrenete možete zapaziti neko krasno biće. Svi su tako „puni“ života i razgolićeni. Kao da neprekidno traje neko takmičenje, pa se pitate gde sedi taj nevidljivi žiri koji govori ko je u igri, a ko je ispao u ovom krugu. Tako zanosni na svojim biciklima kruže gradom u potrazi za ko zna čim, ljudi se kreću, a ja se pitam da li su i oni nesigurni koliko sam i ja sam. Šta li je u njihovim glavama, kakve ih frke more i od čega cvikaju? Neverovatna je koncentracija prividnog samopouzdanja koji ne sme nikada biti narušeno. Ponekad imam utisak da će se sve raspuknuti samo ako bar jedna osoba prizna kako se zaista oseća. Naravno to se ne dešava, jer svi plutamo u istom bazenu tražeći onaj pravi ugao ili profil koji daje najlepšu sliku naše duše. Bez filtera.

Više nije ni važno šta je dovelo do te epidemije i ko je uopšte kriv što se osećamo tako krhkima da samo jedan pogrešan pogled može da nam uništi dan. Dovedeni u iskušenje da tako olako sudimo o svemu što vidimo, zapravo presuđujemo sami sebi. Stiskanjem tog nepostojećeg tastera kojim eliminišemo svakog ko se ne uklapa u naš sistem vrednosti i kriterijum lepote, proždiremo sopstveni osećaj sigurnosti. I onda, poput najgorih zavisnika palimo telefone kako bismo se uverili da je sve u najboljem redu, pravimo još jedan selfi u nizu, podrazumevajući da ćemo za nekoliko sekudni dobiti potvrde naših sledbenika da smo ipak i dalje poželjni.

Živeći tako, od selfija i haštagova, nismo ni svesni do koje mere koračamo zarobljeni u nepreglednim krugovima pakla koji u nama stvaraju sve veću adikciju i glad za potvrdama. I dok čekamo da se bar neko okrene za nama na ulici, zadubljeni u fiktivne piplmetre popularnosti, zaboravljamo da je stvarno jedino važno da ostanemo ve-se-li. A sve je tužnije i tužnije.

Pučina I.Tokin Ivan Tokin: Bez panike Sonic Youth Ispovesti uživaoca pop kulture: Sonic Youth i ja Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ništa do daske Munje Nikad domaćica: Ludilo · · ·