Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Ne spavam kako treba skoro već tri dana i imam utisak da lagano počinjem da ludim. Nije ni čudo što je nespavanje jedna od osnovnih metoda mučenja po zatvorskim ćelijama. Sada mogu da shvatim da se sve lako prizna ukoliko ne sklopiš oči bar 48 sati.

Zapravo, nije da me nešto mori ili da imam nečistu savest, već samo taj bol u ruci, konstantno me seva, od ramena na dole, prema laktu. I tako, poput neke babe u banji, pokušavam na sve načine da pomognem sebi, međutim ništa – bol ne odlazi.

Kada god se osećam loše, kao sada, razmišljam kakav li je to znak? Da li postoji neko razumno objašnjenje u psihosomatici? Tako se moje ispitivanje uvek završi na Luizi Hej. Onda besno spustim poklopac laptopa i širom otvorenih očiju posmatram senke na plafonu i pogađam ko će u komšiluku prvi da upali svetlo kada svane.

Prošle noći sam u potrazi za bilo kakvom animacijom sopstvene duše gledao dokumentarac Wernera Herzoga o grizlijima. Generalno, taj čovek me je uvek plašio, ne znam iz kog razloga, u njegovom glasu, tempu kojim priča, kao i izgovoru engleskog jezika. U tom hrapavom uplivu nemačkog ima nečeg zastrašujućeg. Međutim, u ovim uslovima, u kojima sam se našao sasvim nenadano, njegov film o tim snažnim životinjima, posmatran iz moje mračne sobe, činio se potpuno adekvatnim, te sam ga potpuno hipnotisano gledao. Gotovo da sam uspeo za minut da zaboravim koliko me boli ruka. U jednoj sceni, dva medveda se bore u nekoj blatnjavoj pustari, napadaju jedan drugog, ujedaju se za guše. Ukoliko tu scenu stavite na mute mode i posmatrate je bez ikakvih zvukova i umetnutog ofa, jasno vidite život = borba, ujedanje, muka. Zanimljivo je, čak i oni najpacifičniji među nama, na kraju padnu i počnu da grizu sve oko sebe. To je izgleda jedini način da vas neko shvati ozbiljno. Dok ste fini, većina misli da ste budala.

Posmatram ljude u redovima, u prevozu, na pešačkom prelazu, u samoposluzi. Poput životinja, zapeti kao puške, vrebaju propuste drugih da bi mogli da reaguju i dokažu ko je jači. Ta besmislena igra koju igramo svakog dana, pokušavajući da stavimo do znanja da smo u prednosti u odnosu na ostale, postala je ritual. Nešto što više ne može da se zaobiđe. Svi ti veliki hrišćani, budisti, protestanti, adventisti i ko zna koji sve ne sledbenici, svakog dana ostrašćeno krše pravila svojih ubeđenja i pokazuju zube na svakom koraku. Borba prsa u prsa, zub za zub, oko za oko. Zna se kako svet funkcioniše, jer niko neće da vas miluje. Niste zato dobili priliku da živite, niko nije lud da vas razmazi, jer umesto poljupca možete češće da popijete šamar.

I tako dok slušam glas Wernera Herzoga, osim bola, osećam neki strah u kostima. Nije mi baš jasno u kom pravcu ide svet, iako je dosta toga već jasno. Pre nekoliko dana dok kupujem cigarete na jednoj pumpi, iza mene pijana žena govori: “Tramp je sranje”, dok kordon demonstranata prolazi i protestvuje zbog izmeštanja američke ambasade u Izraelu. Osećam nešto čudno u vazduhu, kao pred rat u Sarajevu. Miris napetosti. Miris besa. Miris krvoprolića.

Ne sviđa mi se ono što vidim dok posmatram reku ljudi koja se sliva niz ulicu i pozdravlja Alaha. Previše mi je jedan rat za ceo život. Ne želim da to doživljam ponovo. Ali, ne znam gde se krije sigurno mesto? Gde nema međeda. Gde žive ljudi.
Možda sve ovo sanjam, a mislim da sam budan.

Jutro Skoča Gistro priče: Pokvareni autobus Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Čega ćemo da se sećamo? Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnom sloma: Na internetu ima sve Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ples novih osećanja · · · ·