Obratite pažnju
U VAZDUHU · kolumna

Prestao sam da gledam našu televiziju pre tačno šest meseci. Od pre nekoliko meseci više ne čitam ni naše novine. Skoro da ne posećujem portale. Iznerviram se i kad vidim da je neko šerovao nešto što mi truje mozak. Strašna mi je uopšte ta pomisao da sam morao da prestanem da se interesujem za to šta se dešava oko mene, međutim bolje mi je ovako.

Ne mogu sebe da izlažem svakoj gluposti koja nekome padne na pamet. Iako je nemoguće živeti u potpuno izolovanom svetu, zaštićeno od kanalizacije misli koja se redovno izliva iz sredstava javnog informisanja, pokušavam što više da žmurim, da ne znam, da živim u svom svetu. Međutim, naravno da i dalje primećujem koliko je stvarnost izvitoperena i okrenuta naglavčke.

Siguran sam da ne postoji dan kada bar perifernim vidom, u prolazu, čak i sa velike daljine, ne pročitate da se desilo nešto strašno, monstruozno i krajnje neljudski, što već sutradan većini urednika dobro posluži da osmisle što vulgariniji, senzacionalistički i bombastičan naslov. U njihovim glavama to podiže tiraž, a osim toga oni znaju „šta narod traži“. A ljudi, čini mi se, više ne traže ništa, jer umesto empatije i pravog razumevanja više vole da ih neko uteši upravo tuđom nesrećom, misleći da je njima ipak dobro u životu, jer im bar niko skoro nije stavio nož pod grlo ili zario sekiru u glavu. I dok se tako ređaju svi ti naslovi i slučajevi koje više niko ne može ni da isprati, čovek je sklon da misli da se to uvek dešava negde tamo, daleko od njegove stvarnosti i života. Sve dok se jednog dana nešto takvo ne desi i u našoj blizini.

Prošlog petka sam uzeo slobodan dan u želji da spavam malo duže i da napravim predah od posla, maštajući o hotelskom doručku i razvlačenju u krevetu do besvesti. Međutim, kako to obično biva, teško je doseći sopstvene fantacije u realnosti, ma koliko one izvodljive bile. Ljudsko telo je prokleto, jer ipak je naviklo na određeni ritam i brzinu, pa sam i taj jedan slobodan dan morao da provedem u obavljanju nekakvih obaveza. Siguran sam da oni koji su zaposleni jako dobro poznaju taj čudni osećaj kada ste kod kuće u toku radnog vremena, a nemate kijavicu ili dijareju. Cela percepcija života vam se odjednom izmeni, kao da nikada niste bili na ulici do tada, lica ljudi vam deluju drugačije, kao da ih nikada do takve niste videli. I dok izlazim iz lifta u nameri da uronim u jedan takav „ekskluzivni“ dan slobode, sudaram se sa ekipom hitne pomoći, a odmah zatim i sa nekoliko policajaca koji se užurbano penju stepeništem. Ispred ulaza zatičem nekoliko unezverenih komšija i par prodavačica iz okolnih prodavnica koje rezignirano gledaju u nebo, kao da nešto mogu da vide.

Tek kasnije saznajem da se ubila devojka, ne shvatajući i dalje da je u pitanju moja komšinica, samo nekoliko vrata do mojih. Kada se tako nešto desi, toliko blizu vas, ne možete baš da okrenete glavu, kao što to uvek učinimo kada pročitamo jedan od onih groznih naslova u novinama, na trafici, dok čekamo da nam vrate kusur. Palo mi je na pamet da sam tu istu devojku video pre par dana kako se nasmejana vraća sa lubenicom u rukama. Ljubazna i fina, nikada nije odavala utisak da se u njoj nešto tako burno odvija da bi na kraju završila kao jedna od vesti u dnevnoj štampi. Odjednom, kao iz vedra neba, moj slobodan dan se pretvorio u poligon za ozbiljno razmišljanje o tome koliko se sve brzo odvija ispred naših očiju, da nismo u stanju da primetimo da se neko pored nas možda osećao loše, jer jednostavno nemamo kad da i o tome brinemo. A možda je to samo još jedna u nizu grešaka ovog mentaliteta u kome je sramota pokazati slabost i požaliti se, a da vam neko iza leđa ne kaže „samo se žali“. Ne znam, možda bi život te devojke ipak bio spašen da se neko tog jutra zainteresovao za nju, makar jednim običniom kontaktom očima ili srdačnim pozdravom u prolazu.

Obratite pažnju na čoveka koji je sa vama u liftu ili sa kojim se mimoilazite na semaforu. Ništa vas ne košta da umesto što buljite u telefon ili razmišljate šta biste još mogli da kupite, pogledate nekog pored vas, kome možda treba pomoć, ali ne zna kako da je traži. Mislim da je to korisnije od konstantnog zgražavanja nad činjenicom da su nam novine odavno postale bilterni crne hronike.

Buđ u plućima SCHNELLFICKEHOSE: Pat pozicija želje za zdravljem Kamenice - draga Nadice Draga Nadice: Šta žene žele Olimpijske igre Utorkom na dva točka: Olimpijske igre Pouke iz prošlosti Elena Fernante Pouke iz prošlosti: Sakrij se da bi te videli · ·