Okreni nulu (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Postoji jedna fotografija iz mog detinjstva koje se jako dobro sećam. Ništa posebno, niti sentimentalno, a kamoli dramatično. To je sasvim obična fotografija koju je moj otac napravio, onako usput, bez razmišljanja. Na sjajnom foto papiru odštampana je svakodnevna scena iz hodnika, iz koje se jasno vidi da je moja opsesivnost pričanja telefonom počela jako, jako davno. Nezamislivo srećan i neuobičajeno nasmejan, sedim na podu, sa svoje nepune dve godine, kovitlam očima i ručicama uvijam žicu telefona. I definitivno, uživam.

Nije to jedina fotografija na kojoj je zabeleženo da volim da blebećem do iznemoglosti. Postoji još primeraka iz raznih faza odrastanja gde se ne odvajam od slušalice. Moja adikcija je išla toliko daleko da sam ponekad krišom pozivao brojeve, jer bi u mene upirali prstom početkom meseca, s obzirom da su dosta često stizali neprimereno visoki računi. Znali su ko je kriv, a i ko najviše priča u kući. Ne znam, ne mogu da objasnim, ali i dan danas obožavam da pričam telefonom. To me čini živim i daje mi neko osećanje da uvek znam šta se dešava. I stvarno je neverovatno koliko mogu da pričam, ponekad samo osetim bol u ruci ili potpuno mokro uvo i shvatim da je vreme da prekinem vezu, uprkos želji da još nešto dodam, jer uvek imam šta da kažem. A kada spustim slušalicu, sačekam malo, napravim pauzu i počnem da razmišljam koga još nisam zvao tog dana.

Iskren da budem nekad i ne znam šta sam pričao, ruka jednostavno sama bira brojeve iz imenika, prespaja veze i konektuje moj glas sa ostatkom sveta. Znam koliko sam kao mali patio što u kući ne posedujemo bežični telefon da mogu da odem u svoju sobu i da ležim dok čavrljam ili da se brčkam u sapunici i da pričam u prazno. Međutim, to se nikada nije desilo, moji to nisu hteli da kupe, ostali su lojalni Iskri do kraja, tako da sam večito morao da se dovijam i tražim načine da udaljim telefon od njegovog prirodnog staništa. Teško da mogu i da vam opišem koliko sam zavideo svim onim ljudima iz filmova koji su mogli da pričaju u avionu, kolima ili su posedovali onaj telefon okačen na zid u kuhinji sa nenormalno dugačkim gajtanom, pa su imali mogućnost da tako sa slušalicom šetaju po kući. A onda su se u naše živote ušunjali mobilni telefoni. Ta neverovatna mogućnost da možete svakog da dobijete u svakom trenutku gde god da se nalazi i da pričate dok hodate ulicom, za mene je bila ne samo puko revolucionarno otkriće, već ostvarenje ideala da nikada više neću morati da se odvojim od slušalice. Zauvek.

Tako je i danas. Otkad otvorim oči, pa sve do kraja dana, telefon je nešto što ne ispuštam iz ruke. I zapravo, mnogo više da bih mogao da pričam, nego da budem neprekidno u kontaktu sa online svetom. Ako imam i malo slobodnog vremena, pre ću da ga iskoristim tako što ću da okrenem nečiji broj, nego što ću da uživam u tišini ili lepoj muzici uz omiljeno piće. Za mene je taj položaj u kome dosta često samo ramenom pridržavam aparat, dok još nešto radim, sasvim prirodno stanje organizma. Dok štoperica odbrojava broj impulsa i minuta, u moje telo se ubrizgava endorfin, sreća raste, mozak radi trista na sat i sve ima smisla.

Iako sam svestan da se ljudi dele na one koji vole da pričaju telefonom i na one koji to nikako ne vole, moram da priznam da ovu drugu skupinu uopšte ne razumem. Koliko god se neko trudio da se ne javlja u trenutku kada zovem ili da ne odgovara na poruke u roku od mikro sekunde, moj imenik je toliko bogat kontaktima da kao kod okorelih zavisnika, nikad nema da nema.

Draga Nadice - seksualne nedoumice Draga Nadice: Dvostruka seksualna nedoumica Knjiga (pexels photo) Gistro priče: Čist seks Zvrčke (foto: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Zvrčke Tišina (Foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Tišina ubija · · ·