Pamtim samo sretne dane
U VAZDUHU · kolumna

Često sam se selio i menjao gradove. Taman kada bih se navikao na jedan, morao bih da se prilagođavam nekom drugom gradu. U selidbama se toliko toga izgubi, zagubi, ostavi, međutim prednost odlaženja leži u tome da jako brzo naučite šta je najvrednije u vašoj celokupnoj imovini. Na kraju, kada sve sumirate, otvorite kutije u kojima uvek nešto nedostaje, ostaju vam sećanja, koja vam zapravo niko ne može ukrasti.

Sećam se dobro kada smo 1992. godine brat i ja sleteli vojnim avionom u Podgoricu. Iako znam da nije bilo leto, niti je povod dolaska bio nešto naročito lep, imam utisak da je bilo jako toplo i da je duvao prijatan vetar, koji je mrsio kose. U mojoj glavi se, nekim čudom, urezala ta scena silaska niz stepenice iz aviona. Dok su reflektori kamera upereni u nas, prve izbeglice iz Bosne, egzotične vrste, preplašenih pogleda, osećao sam se kao zvezda nekakvog filma, pitajući se zašto nije prostrt crveni tepih, nego nas dočukuje goli ispucali asfalt. Teško mi je i da opišem to iskakanje iz zgloba u kome moj mozak sa 10 godina radi na taj način da sebe pokušavam da zabavim i zaboravim činjenicu da su moji roditelji ostali negde tamo gde je počinjao rat, a da smo se brat i ja, zapravo zvanično preselili. Međutim, i te noći, baš kao i uvek, kada me put nanese u taj grad, u vazduhu se oseća miris borovine i Mediterana, koji će za mene ostati miris doma, zauvek.

Sećam se dobro kada me je baba odvela da se upišem u školu u Nikšiću. Nisam ni slutio da to znači da više nikada neću ići u svoju školu, nego ću morati da se naviknem na neku novu. Vukla me je za ruku, iako mi se telo opiralo, ali bila je to viša sila. Tešila me je da deca jedva čekaju da me upoznaju, a meni se vrtelo u glavi. I onda, onaj trenutak kada stanete ispred table i učitelj kaže: „Ovo je novi učenik!“ Posle toga više niste ista osoba, verujte mi.

Sećam se dobro kada smo se doselili u Bar. Svi su bili zavidni što odlazim da živim pored mora, a ja nisam ni bio svestan šta to znači dok nije došla prva zima. Tada sam zamrzeo sve što ima veze sa primorskim gradovima. Teskobu, puste ulice i kišu koja pada danima. Ostavljen na milost i nemilost još jednom dokazivanju da vredm kao i svi drugi, naučio sam niz lekcija o ljudima. Sećam se dobro kada sam se probudio prvi put u Beogradu. Bio je oktobar i kroz prozor moje malene studentske sobe, u stanu kod čika Bobe, u bloku 37 na Novom Beogradu, gledao sam u krošnju drveta kojem je opadalo lišće. Ležao sam tako neko vreme, opčinjen kovitlanjem lišća, koje mi i danas unosi određeni nemir, ali i radost zbog novih početaka.

Sećam se dobro svih stvari koje sam imao u životu. Ponekad patim što ih više nema, ali mi ne pada teško. Vremenom shvatite da sve što zaista vredi morate da ponesete sa sobom. Ohrabrujuća stvar u svemu tome je činjenica da pamtimo samo dobre stvari. Loših, kao što znate, niko lud ne želi da se seća.

Gistro priče, foto: Vladimir Skočajić Skoča Gistro priče: Gde su ti snovi, dječače? Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Na nivou Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Gistro priče: Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića · · · ·