Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Uglavnom ne verujem kada ljudi kažu da su nostalgični, jer nikada nisam do kraja znao šta to znači. Možda je to zbog toga što nikad nisam imao zbog čega da budem setan, jer sam ranije samo želeo da mi se roditelji vrate živi iz rata. Nije mi nedostajalo ni obdanište, ni škola, ni park, bilo mi je potrebno samo da ponovo budemo na okupu i jedemo supu.

Kasnije, kada sam malo porastao, takođe nisam mislio da mi nešto fali ili nedostaje, uglavnom sam živeo bez tog osećanja. Kao da mi se mozak u jednom trenutku reprogramirao i folder za nostalgiju je ostao zauvek prazan i zaključan. Međutim, stvarno nikad ne reci nikad. U stvari, možda ovo što sam osetio i nije to, možda se ovo drugačije zove, ali je ipak osećanje.

Prošle nedelje bio sam pozvan da učestvujem u pub kvizu kao peti član grupe „Severina“. Moji prijatelji, preostali članovi istoimene grupe, pobedili su u prošlom takmičenju i hteli su da iskoriste vaučer za večeru uz čašu vina na račun kuće i da ponovo učestvuju, ponosni na titulu koju su osvojili. Nije baš da sam ljubitelj testiranja znanja, možda je razlog u tome što sam svestan koliko toga ne znam, ali i činjenice da ama baš nemam nikakav poriv za odmeravanje snaga sa drugima, ali znam da ovakve vrste večernjih okupljanja mogu biti dosta zabavne. Gledate druge kako se znoje i crvene od besa, ne možete da verujete kakvo je pitanje izvučeno iz naftalina na koje ama baš niko nema odgovor i naručujete nove ture kako biste mogli opušteno da lupetarate ako vas neko ne daj Bože prozove. Osim toga, uz ovakav naziv grupe, to može samo samo da se završi sa replikom: „Ovo će biti dobra noć predosećam“. Ovoga puta, mesto dešavanja je Kafana, mesto gde se neguje sočna balkanska kuhinja, tačnije srpski restoran u Berlinu. Prva pomisao koja mi je prolazi kroz glavu dok se spremam je da nisam proveo ni mesec dana u ovom gradu, a da već idem u epicentar dijaspore. Iako sam rekao da neću, ipak svaka ptica svome jatu leti. Pred odlazak iz Beograda, dobio sam nekoliko istih saveta, a to je da se klonim naših ljudi, ne znam zašto. Elem, restoran nije uopšte ono što zamišljate, nema pevaljke na stolu, a ni pečenog praseta sa jabukom u ustima. Nema ni doktora Dabića, ni lamperije. Naprotiv, sve je vrlo pristojno, građanski, ukusno sređeno, kao da ste ušli u nečiji salonac u blizini Bajlonija ili na uglu Knjeginje Zorke. Moja ekipa je već stigla, čekaju poručenu hranu, a mene malo iznenađuje što konobar kaže: „Izvolite.“ Okolo se čuje naš jezik kako god da se zove, beogradski žargon, dalmatinske fore, zagrebačko „kužiš“, sarajevske provale, slovenački smeh, crnogorska grlatost, makedonski brzopleti govor. Dakle, svi smo tu, kao nekada. Svaki sto je druga grupa, svi se zagrevaju, dobacuju ko je bio drugi, a ko će sad da pobedi, prave se prognoze. Dok konobar donosi šljivovicu, staru šest godina, uvek se pitam da li je to fora ili je rakija stvarno toliko odležala svoje. Komentarišemo da li su ćevapi stvarno ćevapi i da li džigericu bolje sprema moja mama. Ajvar je dobar, slažemo se svi, jedina šteta je što meniju nedostaju pohovane paprike sa sirom i ribani kiseli kupus.

U tom trenutku počinje kviz, šarmantni voditelji su uzbuđeni da je i ovoga puta sve puno, jedva čekaju da počnu sa pitanjima. Svi su kao zapete puške, a ja po običaju lutam pogledom i buljim gde stignem. Dok skeniram lica, u jednom ćošću primećujem uramljenu fotografiju koju obasjava lepa zidna lampa i nekako se skamenim i blago utrnem. Na fotografiji koju nikada nisam video do tada, čak ni na Internetu, u nežnom i strasnom zagrljaju plešu Ružica i Zoran Đinđić iz mlađih dana. Ona drži oči zatvorenim, a on je gleda sa smeškom. Nekako ne očekujete na mestima ove vrste takav detalj, zar ne? Sasvim iznenada obuzima me neka tuga, nešto se menja u mom raspoloženju, po malo sam uplašen, jer niti to mogu da sprečim, a niti mogu da dešifrujem o čemu se radi. Oni plešu, a mi odgovaramo na pitanja o jugoslovenskom nasleđu. Kakva bizarna situacija. Otpijam malo rakije, kao za pokoj duše i u flešbeku odmotavam film naše istorije. Razne slike mi prolaze kroz glavu, ali se ponovo vraćam na taj osmeh Zorana Đinđića.

Nismo pobedili u kvizu. Ovoga puta neko drugi je dobio besplatnu večeru i vino na račun kuće. Međutim, meni nije krivo, jer kući sam se vratio sa novim osećanjem, koje sam mislio da sam izgubio. To mi daleko više znači od jarećeg pečenja i potvrde da sam živa enciklopedija.

Cirkus Gistro priče: Cirkus Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Svetlo u tami siti 4 Žena na ivici nervnog sloma: Vrela supa Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: U svom filmu · ·