Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Sedim tako u svojoj sobi, gledam u zatvorena vrata i razmišljam šta bih vam napisao. Ponekad mislim da sve ovo nema smisla, ali onda na kraju, u poslednjem trenutku, dok mi deadline stoji nad glavom poput giljotine, pojavi se nešto što bih rado podelio sa vama i nova vrata se otvore. Često mi se čini da ovo što vidim sopstvenim očima, nije uopšte realno, a možda i nije toliko zanimljivo za čitanje. Ali, dok živim svoj život u potrazi za smislom, u svakom trenutku ili u osobi vidim potencijal za dobar tekst.

Prošlog petka sam otišao da pogledam Call me by your name, film o kome se dosta brujalo u poslednjih nekoliko meseci. Uvek imam zazor od takvih ostvarenja o kojima se toliko priča. Uglavnom volim da preskočim taj iznenadni talas popularnosti, sačekam neko vreme, nekoliko godina i da onda na miru vidim o čemu se tu radi. Međutim, nešto mi nije dalo mira, želeo sam po svaku cenu da otkrijem u čemu je tajna njegovog uspeha i zašto je privukao toliku pažnju kod ljudi, osim što se cela priča bazira na ljubavi između dva muškarca.

Znao sam prethodne filmove reditelja, nije baš da sam potpuno neobavešten i ne mogu da kažem da mi se ne dopada njegova estetika, najpre zbog te poražavajuće želje da od života kreira savršenstvo i da svaki kadar bude zategnut kao hotelska posteljina, a i zbog ozbiljnog osećaja za suptilnu estetiku. Film je lep, prijatan, poput dugačkog muzičkog spota u kome je sve u svojoj harmoniji i na svom mestu. Gotovo da ne može da se pronađe neka mana, stvarno su na sve mislili. Osim toga, volim filmove koji me uvuku u svoj mikrokosmos do te mere da zaboravim da postoji život napolju i koji me odvedu na iznenadno putovanje van okvira realnosti, uprkos činjenici da sam svestan da je sve to “izmišljeno”. Međutim, emocije koje se razmenjuju između platna i publike se ne mogu izmisliti. Uzdasi gledalaca se ne mogu lažirati. Ubrzani otkucaji srca se ne mogu sakriti ili veštački izazvati. A svega toga je bilo tamo, u mračnim redovima bioskopske sale. Ono što je sasvim izvesno, ovo je jedan važan film, jednostavno nije samo jedan u nizu posle koga odete na hamburger ili čašu vina i nastavite da živite. Prosto, nije.

Skoro da ne poznajem osobu koja nije usamljena. Čak i za neke koji su u “čvrstim” vezama i brakovima, mislim da su takođe sami. Živimo valjda u takvom vremenu, ne znam, gde smo svi kolekektivno gladni ljubavi, koju na neki pervertirani način neprekidno odbijamo, plašeći se da ne budemo povređeni, odbijeni ili ko zna šta već. Strahujemo da se otvorimo i budemo intimni sa nekim. Dajemo se na kašičicu. Igramo igre. Nemoj još da zoveš. Sačekaj par dana. Nemoj to da radiš, smoriće se. Previše pokazuješ. Pravi se da nisi zainteresovan. Glumi malo i ti. Kao da više niko nema nadu da je stvarna ljubav zaista moguća. Sve je privremeno, od posla koji radimo, stana u kome živimo, kola koja vozimo, majice koju nosimo. A onda je privremena i osoba s kojom gužvamo čaršafe. U sveopštem ritmu “od danas do sutra”, naš se životinjski konzumerizam, iz prodavnica odeće i objekata brze hrane, preselio u naše emotivne živote i uveliko počeo kod ljudi da stvara još veću glad i neprekidno zadovoljstvo. Uplašeni od bilo kakvog pokazivanja iskrenih i ljudskih emocija, nenadano smo postali dželati tuđih glava na Tinder, Bumbble, Grindr aplikacijama, na kojima ne razmišljajući o posledicama koje ostavljamo na druge usamljene duše, hladnokrvno donosimo presude da “to ipak nije to”.

A onda kada izađemo iz aplikacija i vratimo se razgovorima, provodimo noći pričajući samo o jednoj istoj temi: nedostatku prave osobe. A ko je uopšte prava osoba za nas? Da li uopšte iko ima pojma kako izgleda ta prava osoba? Ili vam se ti kriterijumi menjaju iz sata u sat? Ubeđeni da i te kako znamo šta hoćemo, olako propuštamo ljude oko sebe, misleći da smo bolji od drugih i da to nisu oni koje smo zamislili ili koje su nam nametnuli za zamislilmo.

A onda kada nam se na filmskom platnu servira ušećerena bajka, tajno u sebi priželjkujemo to isto i mislimo da toga ima samo na filmu. Nažalost, takve priče se i dalje dešavaju samo u svetu filma, jer je retko ko spreman da rizikuje i otvori srce drugoj osobi. Ako to ikada prevaziđemo, biće to jedan mali korak za nas, a veliki za čovečanstvo.

Perač prozora (foto: Pixabay) Siroti Mali Ratovi: Mesta na kojima (ne)rado čitam Sladoled Skoča Gistro priče: Sladoled Anini tata i mama na venčanju Žena na ivici nervnog sloma: Ljubomorni na svoj brak Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ljubav na prvu bol · · ·