Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad bih voleo da neko drugi napiše ovaj tekst. Lepo, otvori laptop umesto mene, sedne i završi, a ja samo pošaljem. Možda ne biste ni primetili razliku. Ovo je baš jedan od tih dana, kada ne želim ničim da se bavim, a ne da imam dedlajn nad glavom. Često mislim da su me jedino rokovi spasili u životu i koliko toliko doveli u red, inače nikada ništa ne bih uradio ili završio da ih nije bilo, da sam se isključivo oslanjao na svoju ruku. Ja bih inače radio sve, samo ne ono što treba.

I uopšte nije važno da li je to odlazak do prodavnice ili završavanje pozorišnog komada, jednostavno u trenucima kada moj mozak primi informaciju „da nešto mora“, to automatski znači da nema saradnje, da se otkazuje poslušnost do daljnjeg i nema šanse da se vrati na staro. Na svu sreću, sada znam šta me čeka, pa imam taktike, kao kada molite dete da pojede bar malo, pa se na jedvite jade dozovem pameti i uradim ono što treba. U sekund do dvanaest.

Međutim, mislim da nema ničeg lepšeg od gubljenja sopstvenog vremena. Doduše, zgadite se sami sebi posle nekog vremena, ali želja da se ne mrdne prstom ne jenjava. Primetio sam da slične aktivnosti neguju i ljudi u mom okruženju, jer shvatam da bi ljudi radije išli u online kupovinu nego rešavali neki teški zadatak iz struke. Uostalom kome je do posla, svako gleda kako da što pre završi „ono što mora“, pa da nastavi da ne radi ništa. Upravo u tom neradu, možda nešto pametno i dođe, ovako kada smo zauzeti po ceo dan, pa ne razmišljamo, nema šanse da bilo šta dođe, osim visokog pritiska koji se rešava sa pola ili celim bromazepamom. Baš ovih dana kada zemlje Evrope vode polemike da li treba pomerati kazaljku na satu ili ne, pomišljam kako to vreme treba ukinuti skroz. I ovako i onako više ne znamo gde se nalazimo, koje je godišnje doba, doba dana ili noći, pa možemo da zaboravimo i na sate. Baš bi bila fora. To još nismo probali. Međutim, teško da ćemo se toga odreći, ipak je vreme nešto što nas drži budnima.

Da brzo prolazi, podsetio me je usputni plakat koji najavljuje otkačenu žurku za Noć veštica, uz gratis šotove posle ponoći, naravno boje krvi, poslužene u epruvetama. Tako to ludilo krene krajem oktobra i onda se ne zaustavlja, sve do ponoći poslednjeg dana u godini. Svake godine postoje ozbiljni razlozi da se opustimo i proslavimo, jer zaboga „jednom se živi“. Toliko smo vremena potrošili u nekakvim nebitnim redovima, aktivnostima koje smo ipak morali da završimo, radnjama koje nas se ne tiču uopšte, da je red da se na kraju godine raspištoljimo. Možda u Beogradu prerano osvanu ukrasi na banderama, ali ovde će koliko sutra da se stvore idilična klizališta i kućice koje prodaju kobasice i vina. Ali, ljudi su navikli da ih upravo takva scenografija podseti da se približava kulminacija još jedne godine njihovog života, da se još jedno poglavlje završava i da mogu da odahnu makar malo, koliko traje skijanje ili letovanje na drugoj hemisferi.

I tako dan za danom, može da prođe, a da se ne oseti uopšte. Meni se čini da se leto nije ni završilo i ne znam otkud ova zima odjednom. Još u ušima žamor letnjih avantura, koje nemaju veze sa ovim kaputima koje smo pod hitno morali da odnesemo na hemijsko. Sve se pomešalo, kao da više ništa nema neki svoj red, pamtim samo Novu godinu i more. Ovo između mi deluje kao neki san koji se možda i nije dogodio. Jedino me zgužvani računi u džepovima ili po koji zaostali boarding pass podseti da sam zaista negde i bio. Sećanja tako brzo iščile kao neki tester parfemi kod šanera na sveže okupanoj koži.

Još uvek mislim da bi bila tako dobra ideja da neko drugi napiše ovaj tekst. Tako bih ja imao dovoljno vremena da razmišljam šta sve ne bih morao da uradim. Osim onih najosnovnijih stvari: pranja zuba i punjenja baterije na telefonu. To je sve što vam treba za kvalitetno gubljenje vremena.

Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izvučeno iz konteksta Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak · · ·