Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Uvek sam mislio da je ona izreka „pazi šta želiš, možda da se i ostvari“ žešća budalaština. U stvari, nikada nisam dovoljno verovao da je moguće da ako nešto poželiš tek tako, da se onda to i zaista dogodi. Nisam se molio bogu, niti sam turao želje u teglu, samo sam ponekad maštao. Međutim, izgleda da može. Ne znam koliko se sećate opisa ispod moje fotografije, nastalog na početku ove rubrike koju čitate, ali pored osnovnih biografskih podataka pisalo je da autor još uvek živi u želji da zauvek ode odavde. Ne znam da li će biti zauvek, nikada ne reci nikad, ali došao je trenutak da odlazim iz ovog grada. Zaista. Za nekoliko dana, sedeću u avionu na sedištu do prozora, na letu koji ide u jednom pravcu. Bar za mene.

U proteklih nekoliko meseci koliko traje moje pakovanje, spremanje, završavanje, odjavljivanje, gašenje računa, sređivanje ličnih dokumenata, dozvola, viza, ispisa i upisa, imao sam utisak da sam prestao da živim, da ja više nisam ja, već neko sasvim drugi, neki junak koji se naprasno uselio u mojoj život, bez ikakvog pitanja. Kao da ja nisam doneo tu odluku, već taj neki karakter koji ne poznajem, stranac koji je došao da mi uništi život. Posmatrao sam tako danima samog sebe kako koračam ulicom, na pristojnoj udaljenosti, neprekidno se zapitkujući da li sam ovo zaista „ja“ i da li ću stvarno da odem. Ne mogu da objasnim taj dosta čudan osećaj, uprkos činjenici da sam u životu dosta puta menjao sredine i privikavao se na različite realnosti i vremenske zone. Međutim, ovo je sasvim drugačije, prvi put se, čini mi se, svojevoljno pomeram sa mesta staništa. Nije izbio nikakav rat, niti se selim jer želim da studiram nešto što ovde ne postoji, prvi put idem, jer želim da pokušam da živim negde gde ću možda da budem bolji nego što sam ovde.

Rovarim tako po starim stvarima, pronalazim sitnice koje me podsećaju na proteklih 17 godina u Beogradu, listam uspomene, prevrćem fotografije, čudim se šta sam sve preživeo, koliko sam toga zaboravio, šta se sve dogodilo. Svaka košulja nešto znači. Svaka šolja podseća na nešto. Stvari su samo stvari, tačno, tako kažu, ali u njima postoje naši zapisi, neki materijal prošlosti koji se duboko zavukao u njih. Dok neke od njih trpam u crne kese za smeće, verujući da je to ipak dobar feng shui, razmišljam kako će ih neko kupiti na nekom od beogradskih buljvaka i kako će neka moja sećanja da žive u tuđem životu. To me čini tužnim, ali i srećnim, jer će preživeti. Neko će se možda zaljubiti u mom starom džemperu ili će osetiti miris iz moje knjige koju bude čitao na plaži u Grčkoj. Ko zna.

Teško mi je da se svedem na dva kofera, jer više od toga trenutno ne mogu da ponesem. Iako znam da je za mene dobro da se rešim robovanja trivijalnostima, u trenucima ozbiljne nesanice maštam da sam dete nekog ambasadora kome profesionalna služba za selidbe pakuje stvari, nežno i polako, pažljivo, da se ništa ne slomi ili uništi, i odvozi jednim velikim kamionom na željenu adresu. A onda iste te kutije ponovo raspakuje, a mene dočekuje sve na svom mestu. Istu kao što je bilo i ovde. Međutim, kakvo je to preseljenje ako sve bude isto onako kao što je bilo. Novi život traži nove stvari. Promena se dešava onda kada ostavimo sve iza nas i počnemo iz početka.

Kažu mi da je strah normalno stanje u ovakvim situacijama. Verujem da jeste, ipak ne idem na izlet, već u drugu, nepoznatu zemlju. Teši me ipak da pored svega što čovek može realno da ponese sa sobom, najvažnije je da gde god da se ide, nosimo ipak samo sebe. A onda je pitanje, baš kao kada na jesen ili proleće presađujete neku biljku, da li ste sve uradili kako treba da se ona ponovo rascveta. Veća saksija i kvalitetan humus nisu uvek garant da će ona nastaviti da raste, kao pre. Da ne dužim, u želji da izbegnem patetiku, ali i da progutam tugu u sebi, odlazim i nastavljam da vas posmatram sa nekog drugog prozora. Biće to pogled na moje dvorište iz jedne sasvim drugačije perspektive.

 

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Taranto Kajgana Ivan Tokin: Vernik Brica Gistro priče: Bricin sin Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: To je u prirodi