Aerodrom (foto: jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Kad god čujem točkove aviona da se približavaju pisti i onako šmekerski sleću na zemlju, doživljavam orgazam. U avionima se osećam kao da sam kod kuće. Nemam nikakav strah, moglo bi se reći da je to jedini objekat u kome se osećam sasvim opušteno. Kao da sam na najboljoj žurci gde svi igraju bez razmišljanja da li ih iko u tom trenutku posmatra. Demonstraciju bezbednosti kabinskog osoblja doživljavam kao najbolju predstavu, a putnike posmatram kao junake filma za koji sam sam pisao scenario. U glavi razvijam priče za svako sedište, čitam im sa usana i duboko se nadam da pričaju baš o onim stvarima koje su u mojoj glavi rezervisane za te likove.

Terorizam je definitivno uneo nešto novo u putovanja. Svaka osoba koja sedi pored vas je dovoljno sumnjiva, bez obzira da li ima bradu do poda ili je drugačije boje kože od vas. Jednostavno, teško da možete da mislite da je u nečijem ličnom prtljagu bilo šta osim eksploziva, uprkos strogim aerodromskim kontrolama. U tim situacijama sebe je lako zamisliti u redovima crne hronike ili kao snimak poslednje vesti portala koji se bavi aktuelnim vestima. Međutim, većina svih nas nosi svoje najbolje odevne kombinacije i omiljene proizvode kozmetičkih proizvoda koji ne podležu poreskim nametima. Ili megalomanska pakovanja čokolada i alkoholnih jedinica.

Nedavno sam imao priliku da letim preko Istanbula i šansu da provedem na omiljenom aerodromu više od pet sati. Ako nikada niste imali prilike da boravite na Ataturku, nemate pojma o kakvom se duty free raju radi. Tamo su svi maksimalno ljubazni, uslužni i dovoljno informisani da nema šanse da nisu upućeni u ono što pokušavate da nađete. Dok se šetate u masi kojom korača svih pet kontinetata tražeći sopstveni gejt, imate utisak da ste zaista stanovnik sveta u kome nije bitno čiji pasoš krijete u džepu.

Svaki put poželim da uđem u sobu za molitve iako ne pripadam ni jednoj veri. Nekako imam utisak da je atmosfera koja tamo vlada znatno bolja od one koja je prisutna u pušionicama ili na Chanel štandu. Zamišljam da nekoliko ljudi u potpunoj tišini, sasvim tiho, ponavlja molitvu da let otpočne na vreme i da stignu svojim kućama. To me uvek podseti na moje pokušaje da postanem deo joga scene u Beogradu, ali nije išlo. Onda odustanem u želji da ne remetim ničije verovanje.

Iz dosade se šetam između gondola sa pićem i pokušavam da odaberem najlepšu flašu među pićima. Imam utisak da je svaka ista, ali cene mi govore da ipak ima neke razlike. Gledam u ljude koji grabe pakovanja u žurbi i zavidim im na stavu da ipak znaju šta će da odaberu u životu, makar i kada je alkohol u pitanju. Uopšte nije jeftino, da se razumemo, svaka flaša košta makar preko 40 evra, ali ljudi su ipak uzbuđeni što su se nalaze u izobilju nazovi luksuza. Nije mi jasno, ima toliko brendova, a za svaki postoji kupac. Nema šanse da se nešto ne proda. Pokušavam da prepoznam nešto što nikada u životu nisam video. To je možda kriterijum uz pomoć koga mogu da potrošim neki novac, koji imam u novčaniku.

Odlazim na sekciju sa kozmetikom i parfemima, to je područje kojim vladam. Međutim, osim konfekcije primećujem gomilu ekskluzive koju nikada u životu nisam video. Prodavci koji sasvim sigurno mogu da procene koliko ko od nas ima u džepu se trude da svakome posvete dovoljno pažnje da prodaju bar nešto, ali to izobilje sasvim sigurno gasi apetit za kupovinom. Guram nos u sve ono što nikada nisam do tada omirisao – Armani privé, YSL oriental collection, D&G limited edition… Međutim, ništa ne osećam, sve ima taj miris najbanalnijeg konzumerizma od kojeg smrdi ceo aerodrom. Ne želim da budem masa ovaca koja po svako cenu mora da pazari bilo šta samo zato što je sada prilika da se kupi nešto što van tih granica možda košta mnogo, mnogo skuplje.

Aerodromi su mesta gde se sve vidi kao na skeneru. To su punktovi gde se iz dosade troše pare, jer nema šta drugo da se radi, jer telefon nije uspeo da vam se poveže sa slobodnim wi-fi izvorom. I dok muževi nečijih žena pokušavaju da „izvuku stvari“ kupujući omiljenu maskaru ili puder fondation svojim lepšim polovinama, maštam da aerodromi postaju mesta gde ćete vrlo skoro imati priliku da po povoljnim cenama kupite pušku ili vatreno oružje s kojim ćete moći da napravite red kakav želite. Bez čekanja i čekiranja da se ukrcate na let i odletite u pravcu u kom želite.

Staša Vukadinović zastavice Ja sam Staša: Pozorište Tesna Kuća Portret Kim Džong ila (izvor: Vikipedija) Pouke iz prošlosti: Hiroviti vlastodršci Gistro priče - Jutro Gistro priče: Jutro Nešto se promenilo (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Nešto se promenilo · · ·