Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam kad je to počelo, ali ljudi me oduvek fasciniraju. Čudno je, skoro da me ništa ne uzbuđuje do te mere kao što to čine ljudi. Nije važno kakvi su, to me ne zanima, dobri ili loši, crni ili beli, sređeni ili odrpani, bitno je samo da su živa bića.

Ništa mi nije toliko napeto, ali bukvalno ništa, čak sa toliko divljenja ne gledam ni umetnička dela, zgrade u gradovima u kojima nisam bio, tek kupljena stvar koju sam dugo želeo ili pak film koji me je oborio s nogu.

Šta god da se dogodi, bilo da se osećam super ili bedno, buljim u ljude i mislim ko zna šta. Uglavnom, nešto pogrešno, rekao bih. Moje fantazije su gotovo uvek preterane, nerealne, nadograđene, glorifikovane, jer pokušavam da ulepšam ono što vidim. Tako nastaju iskrivljene slike. Nije baš da mislim da sam Hemingvej koji je pio da bi mogao da podnese ljude, samo je mozak tako nabaždaren, šta ću.

Od kako sam došao u Berlin, moja glavna zabava je odlazak u supermarket. Nisam siguran da li je to od toga što sam u detinjstvu gledao prazne rafove u prodavnicama, ali i dalje nalazim da su prodavnice hrane neverovatno zanimljive. Sve te police prepune nekih čudnih proizvoda, brendova koje nisam video do sada, najbizarnije kombinacije namirnica u jednoj kesi ili pakovanju, pića koja nikad nisam probao… U svakom slučaju, odlazak u nabavku je za mene neka vrsta avanture, potrage za novim uzbuđenjima, ali i prilika da posmatram ljude. Mislim da se samo od jednog pogleda u potrošačku korpu i par koraka u nečijem consumer jorney-u može saznati baš dosta. Tako ja, umesto da obavim što pre ono zašto sam došao i gledam u svoju shopping listu, ja pratim šta drugi ljudi kupuju i pokušavam da odgonetnem kako li žive? Ko su ti ljudi koji u kolica trpaju viršle u tegli ili kupuju zaleđeni spanać? Gde rade ljudi koji u podne kupuju pivo, a obučeni su kao da idu na poslovni sastanak? Od čega žive odrpane žene koje sa polica uzimaju xxl pakovanja čokoladiranog keksa punjenog veštačkom aromom manga? Da li su na dijeti oni koji na kasi imaju samo jedan avokado i malu čašu nemasnog jogurta?

U naselju u kom trenutno živim postoje dva supermarketa jedan nasuprot drugog: jedan je tresh, onako se iz aviona vidi da je namenjen stanovništu sa manjim primanjima, a drugi je fensi, prepun lepo izdizajniranih bio proizvoda. Meni nikada nije teško da malo stojim na tom raskršću i gledam kako se razlikuju oni koji ulaze u ovaj bedni i ovi drugi koji ulaze u ovaj mnogo bolji i privlačniji objekat hrane. Neverovatno je koliko se razlikuju. Kupovina je na neki način postala jasan simbol koju karticu imamo u novčaniku i na kom nivou živimo. Nije važno što je u nekoj tegli „bio“ pekmeza spakovano, možda, i neko govance, važno je da smo kupili taj status i da nama naše zvanje i plata mogu da kupe stav „ja brinem šta stavljam u sebe“.

Pa niko nije lud da posle osam i više sati rada u nekoj kancelariji, nakon miliona mejlova kupuje sranje od hrane. Ne daj bože gotove krompiriće koji se prže u dubokom ulju ili keks sa sojinim licitinom i palminim uljem. Zna se koja vrsta hrane može da obezbedi dugovečnost i možda, ali samo možda produži momenat od saznanja da je neki organ zahvatio kancer. I tako ti ljudi, željni zdravlja i dugog života, izlaze srećni sa punim kesama, u kojima se providi da su baš izbirljivi, prolaze pored ovih koji tako tromo izlaze iz svoje smećarnice, umorni od jurenja za cenama na akciji. Imam želju da baš na tom mestu, gde se mimoilaze dva staleža, postavim kameru i učinim od te jedne naizgled obične svakodnevice, video rad koji biste i vi mogli da gledate i uživate u tim razmimoilaženjima klasa.

Sve izgleda normalno, kao da svi živimo isto, međutim pogled na korpu u supermarketu ne govori tako. Kada se baš zaigram i zaboravim koliko je vremena prošlo, kada se saživim sa svima njima, pomislim da bih mogao i da krenem kući sa njima. A onda, na kasi, u trenutku kada zaista treba da se vratim sopstvenom životu, pomislim da li iko mene posmatra? Mene i moj puter.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: O međedima i ljudima Jutro Skoča Gistro priče: Pokvareni autobus Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Čega ćemo da se sećamo? Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnom sloma: Na internetu ima sve · · · ·