Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

U poslednje vreme jako loše spavam. Babe bi rekle „nešto me mori“. Makar da imam noćne more, nego neće san da dođe na oči, otvoreno buljim u plafon i posmatram senke koje dolaze spolja. To me uvek podseti na onaj period kada smo brat i ja morali da dođemo kod babe i dede u Nikšić zbog rata u Sarajevu. Tada bih po celu noć neprekidno gledao projekcije dešavanja sa autoputa i uspavljivao se zvukovima bučnih auspuha.

Piše: Jordan Cvetanović

Tako sam zovelo buku i teško da mogu da zaspim ako je potpuna tišina. Moja pospana duša traži bar neki spoljni ton, škripu zarđalih točkova tramvaja po šinama ili bar sirene hitne pomoći.

Nisam od onih koji lako rešavaju nesanice brojanjem ovaca ili čitanjem dosadne knjige koja lako uspava. Većinom se mučim, obrćem se s jedne na drugu stranu i molim se Bogu da mi anksioznost prekine upadanjem u nekakvu crnu rupu. Cap. Roletna, mrak i gotovo. Međutim, moje molitve nekada nisu uslišene, pa onda naravno buljim u telefon. Kada mi dosade sve vaše žive insta priče, kada okrenem ceo jedan krug i proverim ko se ugojio, a ko pio koji koktel, onda pređem na moju omiljenu zabavu – rovarenje po Youtube kanalima. To je manje više poznato, već sam pisao o tome, da se ne ponavljam, ali ovih dana, moram da kažem, moju pažnju skreće profesor Vladeta Jerotić. Besumučno gledam njegova predavanja i nemam utisak da gubim vreme, to se stvarno retko dešava sa nekim sadržajem koji upijam. Uglavnom izgubim strpljenje posle par minuta, pa pređem na nešto drugo. Tipa, neki klip iz devedesetih, Maksovizija sa Duškom Jovanić i Vericom Rakočević ili Utisak nedelje sa Zoranom Đinđićem iz polumračnog studija B.

Ranije me je odbijao znak televizije Hram ili scenografija emisije Agape sa polumrtvim voditeljem, međutim sada to ništa ne vidim, jer slušam šta govori ovaj divni čovek i divim se tom znanju, širini koju pruža na sve teme i znatiželjom koja mu sjaji iz očiju poput deteta koje je prvi put videlo sladoled na točenje. Mislim da je u proteklih nekoliko nedelja moja zainteresovanost za sve ono što je govorio ovaj vrsni intelektualac polako preraslo u neku vrstu opsednutosti da želim da saznam sve o njemu, kako je živeo, šta je radio, šta je pisao, o čemu se tu tačno radilo… I onda kada krenete da kopate po nečijoj biografiji, naročito ako taj neko dolazi sa naših prostora, uvek ćete naići na nekog ko je tu osobu „dobro“ poznavao. A onda će taj poznavalac da vam sruši snove, impresiju koju ste izgradili u svojoj glavi samo na osnovu onoga što je izgovoreno ovako „za televiziju“. Nema šanse da ne doznate neki „prljavi“ detalj, čisto onako da vam se zgadi život. Zato sam odlučio da povodom Vladete Jerotića, nikog ništa ne pitam. Ne zanima me. Sigurno ima nešto, ali neću da čujem, hoću da mi ostane ovakvo osećanje kakvo trenutno imam. On je moja priča za laku noć.

Inače, nikada nisam voleo uspavanke niti sam kukao roditeljima da mi čitaju priče. Uglavnom u njih nisam verovao, delovale su mi isuviše nerealno, a onda me uhvati panika „kako je to uopšte moguće“, te mi nijedna od tih dečijih priča nije delovala umirujuće, već sasvim suprotno – nisam mogao da zaspim danima razmišljajući kako bi koja priča mogla da se razreši, a da ne bude baš srećan kraj. Tako je i danas, ne volim priče koje imaju samo srećan kraj, to je previše nategnuto, jer nas iskustvo ipak uči da nije sve baš tako. Odnosno, nije baš sasvim tačno da vam je život onakav, kakve su vam misli, zar ne?

Lepo kaže Vladeta Jerotić da ne daje savete, već da može da podeli svoje iskustvo, koje nekome možda i ne može da koristi. Zato je korisno slušati mudrije od sebe, jer u moru onoga što izgovaraju, nikad se ne zna šta vas može da dodirne i promeni. Nekada se to baš i desi od potpunih neznanaca, koji nas i ne poznaju, mnogo više nego od ljudi koji su u vašoj blizini. U mom slučaju, metod Jerotić i te kako radi, iako ni on nije naterao oči da se sklope. Šta više, šire ih je otvorio. Sada sanjam budan. To je još lepše.

Ana Vučković Penzos Žena na ivici nervnog sloma: Starci Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Zavidim, dakle postojim Televizor Lara Marinković: Šta je bilo posle… Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pogubljeno vreme · · ·