Prozor u dvorište Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Postoje neka mesta koja vam se podvuku pod kožu, onako podmuklo i neprimetno, a da to možda i niste želeli. Ne znam kako je sa vama, ali meni se to dosta često dešava. Na primer, takav je moj odnos sa Hamburgom, gradom na severu Nemačke, iako ne znam gotovo ništa o tom mestu. Niti me interesuje da znam. Dovoljno mi je što ima nešto u vazduhu što mi se dopada. Ne mogu baš da objasnim šta je to, ali jednostavno osećam da je drugačije nego na drugim mestima. Možda su u pitanju ljudi, istorija ili nešto treće, ne zanima me, jednostavno lepo mi je tamo. Ponekad me i plaši taj grad, ali čak mi se i to sviđa.

I ovoga puta sedimo u Central congressu, jednom od mojih omiljenih barova, ne samo u Hamburgu, već an ženeral. Sve je po mom ukusu, a najviše zato jer se tamo zaista osećam kao da sam u filmu. Čim pređete njegov prag, čeka vas ceo jedan univerzum koji nemate prilike baš često da vidite ili sretnete na svakom ćošku. Kako bih vam približio svoj osećaj blaženstva i ugodnosti, najpre moram da vam objasnim da se radi o eneterijeru koji blago podseća na najbolje godine kongresnih sala Sava centra, sa ogromnim stolom u „pe“ u središtu, samo što sam Tito ne ušeta lično i pozdravi goste. Dakle, imate pogled na sve prisutne i odsutne, iako vam preglednost otežava količina duvanskog dima koji se poput dobrog duha iz boce, širi prostorom. Služe se isključivo fina pića, uključujući vodu i pivo. Sam vlasnik ovog mesta je toliko živopisan da vredi da dođete samo zbog njega i uživate u proceduri mešanja alkohola. Moj omiljeni deo je kada ogromnim čeličnim nožem, iritantno sporo seče koru limuna, pokušavajući da napravi najtanju krišku na svetu koja kasnije pliva u vašoj čaši među mehurićima.

Iako je petak uveče, nije gužva, što me čudi, s obzirom da obično ne može igla da padne. Ono što je zanimljivo, a možda najlepše, ovo mesto krasi demografska eklektika u svakom smislu. Pomešani su svi stilovi, polne i političke orjentacije, niko nije isti ni u kom smislu. U jednom ćošku stola, trojica studenata kovitlaju očima, jer očigledno piju od pet popodne, sudeći po broju flaša i čaša ispred njih. Do njih dve žene u crnom, a la Elfrida Jelinek, sa naglašenim bordo karminima na tankim ustima, vode filozofsku raspravu o smislu života. Za šankom, heteroseksulani penzionisani par, izrazito sede kose, s progresivnim naočarima za vid, čekaju svoj red da naruče i cupkaju uz zvukove neke eksperimentalne muzike koja neosetno dopire iz pozadine. Par koraka od njih, nekoliko uber stilizovanih pripadnika LGBT populacije ćute i proveravaju svoje dating aplikacije. Jedan usamljeni čovek čita knjigu pod prigušenim svetlima. U nekom trenutku, ulazi neugledni beskućnik koji u IKEA plavoj kesi vuče prazne flaše da proveri da li ima nečeg za njega. Sve u svemu, dok na miru pijuckate svoje piće, sa uplivom u celu atmosferu koju kreiraju energije svih tih ljudi oko vas, pomišljate da li je zaista moguće da takva mesta još uvek postoje?

Čini mi se da su ovakve situacije, u kojima možete da sretnete svaki oblik život na jednoj koordinati, u izumiranju. I ranije, a danas sve više i više, mnogo se polaže na to da se različite vrste ljudi nikako ne mešaju. Ni slučajno. Velika je moda da se odlazi samo tamo gde sede „naši“. Ne daj Bože da neko drugi zaluta ili se pridruži, jer se zna gde ko ide. Ta veštačka tvorevina komfora koja se stvara samo u društvu istomišljenika zapravo je samo želja da se nikada ne čuje drugačije mišljenje, uprkos lažnoj činjenici da živimo u slobodnim vremenima. To je bizarna potreba da „sve bude u redu“. Odbijanje realnosti. Život u balonu.

Samo da znate upravo te komfor zone i rezervati koje neprekidno stvaramo ubijaju gradove. Insistiranje na pristupu „sličan se sličnom raduje“ ne čini dobro ama baš nikome, a od metropola pravi najobičnije provincije. Probajte, makar jednom u životu, da odete tamo gde vam niko i ništa nije poznato. Iznenadićete se koliko je lekovito, jer osim što vidite kako i neko drugi živi, još bolje vidite sebe. Možda, ja zato i volim Hamburg, jer gaji ovakva mesta, od kojih grad diše, a ne zdiba na selendru.

Tišina me je zamalo ubila Siroti Mali Ratovi: Tišina me je ubila, zamalo Biblioteka Ljiljan Žena na ivici nervnog sloma: Biblioteka Ljiljan Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Život bez ponedeljka Ptice Nikad domaćica: Kolena · · · ·