Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Dok sedim u jednom od svojih omiljenih barova u samom središtu ulice gde se začela hipsterska kultura i prvi put su na ulici viđeni njeni predstavnici, odeveni u dedine kapute do poda i bele bljatnave patike, tiho iz prikrajka promatram kako se ljudi raduju petku. Osećam kako im srce jače lupa i kako se to udruženo uzbuđenje lagano razliva po prostoriji poput nekog teškog parfema na smežuranom vratu starije gospođe. To je verovatno jedini dan u nedelji kada mislimo da ima smisla živeti i svakog trenutka očekujemo da će nam se život iz korena promeniti.

Međutim, nakon nekoliko dužih alkoholnih pića, shvatamo da je već svenula subota i da nam je ostalo još samo 24 sata do ponovnog odlaska u „zatvor“.

Zanimljivo mi je da i ovaj grad, predstavljen u svim vodičima kao epicentar ljudskih sloboda, pati od istih bolesti kao bilo koje mesto na svetu, možda čak i mnogo više. Iako se podrazumeva da se ovde dolazi da se čovek izludi i isprazni, u bukvalnom smislu tih reči, imam utisak da niko nije ni svestan do koje mere ih upravo ta činjenica orobljava, i duševno i finansijski. Danas je, više nego ikad, postalo poražavajuće lako prodati ljudima privid slobode, u samo nekoliko grama zabranjenih supstanci i par izvikanih lokacija, u kojima je tamo negde u mraku, dozvoljeno ama baš sve. A onda kada svane i svetla se upale, povorka krene da se vraća svojim prebivalištima, bankomatima, šiframa u telefonima, pretraživačima, očekivanjima, ciljevima i ostalim važnim faktorima koji ih drže u igri. I tako poput onih istripovanih ljudi što trče u cik zore, koje zadihane možete sresti u svojoj ulici, samo onda kada morate da idete na pekarski let, ne odustaju od maratona. Ako svi mogu, mogu i ja, moto je koji kako mi se čini postaje globalna epidemija, bez obzira da li vam to prija ili ne. Važno je samo da trčite, bez obzira da li se nalazite u pogrešnoj traci ili tuđoj trci.

Tako je i nastala ta potpuno nova rutina savremenog sveta, mimikrirana u kvazi oslobađanje duha, a u stvari se radi o najbanalnijem pražnjenu nagomilanih sranja. Nije mi baš jasno do kada ćemo svi zajedno biti u zabludi da se sloboda ne osvaja divljanjem i pristupom „jednom se živi“ preuzetim iz najjeftinijih knjiga za samopomoć i lakovanih magazina. Ne znači da ste se oslobodili ako ste dva sata ležali bez svesti u klozetu kluba dok su vas ostali preskakali. Ne znači da ste open mind ako ste uspeli da overite sve ljude u dark room-u. Ne znači da ste progresivni ako na vašem telu više nema mesta ni tattoo linija da se povuče. Ne znači ništa ako ste uspeli da budete budni 48 sati u lokvi znoja na dancefloor-u. Niste ništa postigli ako se već deseti put zaredom budite pored osobe koju ujutro uopšte ne možete da identifikujete. Niste otišli daleko, ako ste umesto telefona ili polovnog frižidera na crnom tržištu kupili organ ili kažnjivi porno sadržaj.

U trenutku kada mi simpatična kelnernica prinosi omiljeno piće, mehurići iz čaše mi golicaju nos, a ja se pitam gde li će večeras svi ovi ljudi da završe? Šta im se vrzma u glavama dok se osmehuju jedni drugima? Koliko lažu dok tako opušteno ćaskaju ili ubrzano odgovaraju na pristigle poruke u svojim telefonima? Koliko se pretvaraju da je sve u redu i da su izašli „samo onako“, bez ikakvih očekivanja? Da li žmure na jedno oko, u želji da osobi preko puta daju neke specijalne moći, koje nemaju veze sa realnošću? Da li čekaju da ih udari piće, pa da mogu da bace svoje karte na sto? Ful? Kenta? Zamalo poker?

Dok se tako moje misli vrte kao loptica u ruletu, poskakujući sa jedne na drugu stranu, shvatam da je život večita kocka. Zapravo, ne postoje pravila i ništa nije izvesno. Koliko god tragali za odgovorom šta je sloboda, dolazimo uvek na isto mesto odakle smo i krenuli. Možemo raspravljati do sutra, ali svako od nas će, ako ne drugima, bar sebi pokušati da objasni da to što živi, živi do kraja. Potpuno nesvesni činjenice da se zapravo samo vrtimo u krug, okovani nepresušnom potrebom da budemo slobodni.

siti 3-cover1 Žena na ivici nervnog sloma: Kampanjac Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Šta ti radiš? pexels-photo-246367-cover Siroti Mali Ratovi: Urođeno nam je da pravimo gluposti pred osobama koje nam se sviđaju i to je okej fa Gistro priče: Polomljeni stepenik na Terazijama · · · · · ·