Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Siguran sam da nema prikladnije literature za let avionom od poslednjeg romana Frederika Begbedea „Život bez kraja“. Dok stjuardese sasvim beživotno pokazuju kako se možemo spasiti od eventualne nesreće, lagano upijam rečenenice ovog šarmantnog francuskog pisca koji ovoga puta studiozno na sasvim zabavan način preispituje naš strah od smrti. U poslednje vreme, tako niotkuda, počinju da mi se javljaju morbidne misli „šta bi bilo“ ako bi me baš sada udario autobus ili ako bi se voz u kome se nalazim sudario sa drugim vozom.

Razmišljam da li bih polomio samo kičmu ili bi mi se mozak prosuo po sedištima drugog razreda. Razmišljam da li bi neko mogao da me identifikuje i da li u mojoj torbi ima dovoljno znakova da sam to baš ja. A na kraju kao neki šlag na torti, razmišljam da li bi mi bilo žao da baš sada nestanem ili sam sasvim okej sa tom činjenicom da se moj život može okončati i u ovom trenutku dok ovo pišem.

Nije nepoznato da je smrt velika tema, nešto što počinje da nas opseda gotovo istog onog trenutka kada se pojavimo među živim bićima. Doduše, nemoguće je o tome misliti non-stop, fala bogu, ali strah od smrti je kao neki dosadni alarm bez snooze opcije. Opseda nas sa svih strana, gde god da se okrenete i podseća da nam je možda odzvonilo. Pri tom, ono što je najgore, nije to samo činjenica da ćemo da umremo i nestanemo, strah od smrti se u našoj realnosti bilduje na razne načine – od toga da smo prestari da nešto uradimo do toga da ćemo biti isključeni iz neke igre samo zato što nismo možda dovoljno lepi ili sposobni. Sve to neke mali smrti koje nam se kače oko vrata i vuku nas ka nekom kraju, ka onom osećanju „sad je gotovo“, nema dalje. Ponekad mislim da je taj stupidni strah i izmišljen da bismo bili još bahatiji nego što bi trebalo, jer jednostavno sve češće vam neko govori „da se jednom život“. To je kao neka vrsta univerzalnog alibija da možete da uradite ama baš šta god hoćete, jer ko zna kad saksija može da vam padne na glavu.

Pre nekoliko nedelja sam sedeo sa prijateljicom na običnoj kafi i pričali smo o starenju roditelja. Njoj su svi umrli, osim majke, a meni su roditelji još uvek živi. Poveravao se jedno drugom koliko se plašimo za roditelje i šta bi nam bilo bolje, ko prvi da umre, a ko da ostane. Dok tako morbidno licitiramo sa životima koji nisu naši, ne razmišljajući da ćemo možda mi da odemo pre njih, ona mi prepričava kako je nju brat tešio dok je bila mala i bojala se smrti. Ne treba da se bojiš, govorio je on, ako se ne sećaš kako si došla na ovaj svet, nećeš se sećati ni smrti. I stvarno je tako. Kada smrt dođe, tada više nije važno, gotovo je, cap i mrak.

Da smrt može biti i te kako važna govori mi priča moje tetke iz Crne Gore, koja uz prvu jutarnju kafu, pre vremenske prognoze i bilo čega, pročita ko je sve sinoć umro. Napredna verzija umrlica pretočena je u adekvatnu aplikaciju gde sada zaista kao na Fecebook feedu možete skrlovati i tražiti među mrtvima one koje ste poznavali. Zanimljiv mi je ta koncept u kome se svakodnevno podsećamo da smo još uvek živi, jer dok prelazimo prstom preko crno-belih potreta, shvatamo da smo ipak još uvek u igri.

I taman dok stižem do dela gde Begbede pokušava da napravi paralelu između orgazma i smrti, točkovi aviona škripe po pisti i ipak bezbedno slećemo u Berlin. Stjuart nasmejano objavljuje kolika je spoljna temperatura, želeći nam ugodno popodne, jer možemo da odahnemo s obzirom na to da smo postali svesni da smo upravo jednu smrtnu mogućnost uspešno zaobišli. Međutim, već sledeći korak, na izlazu iz aviona, nikad se ne zna kome noga može da klecne i da svoju životnu karijeru završi tragično – na pisti, van aviona, koji nije bio u pokretu. To bi stvarno bilo tragično.

Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat Testenina sa morskim plodovima Ivan Tokin: Dva puta međutim Foto: Boston Herald Ispovesti uživaoca pop kulture: Morphine i ja · · ·