Srce moje malo
U VAZDUHU · kolumna

Možda nikada ne biste rekli, ali ako bih morao da budem baš onako iskren, ja sam lako zaljubljive prirode. Iako na prvi pogled mogu da delujem strogo, nedostupno i u očima drugih ledeno kao planinski izvor, realnost je sasvim drugačija. Poput stidljive devojčice na velikom odmoru koja stoji sa strane i gricka Smoki, u roku od nekoliko sekundi može da me pokosi samo jedan uzvraćeni pogled. Znam, mnogi bi rekli kako je to jedna divna osobina, međutim u ovim godinama kada bih trebao da razmotrim korišćenje antirida ili kupovine namunjene vespe, takva stanja mi sve teže padaju na srce.

Verujte mi na reč, jako je teško živeti na ovaj način, u sadašnjem trenutku kada je na ceni biti „seen“ i odgovarati na izlive nežnosti posle nekoliko dana. Osobi kao meni potrebna je povratna informacija iste sekunde, nekad čak pre nego što je neko i video poruku. Međutim, znamo da se to ne dešava, nego je potrebno staviti na papir svaku moguću strategiju, pa otpočeti igre bez granice. Kada se šta radi, posle koliko puta je „dozvoljeno“ reći ili pokazati sve svoje karte. Hiljadu puta sam pokušavao da pročitam onu navodnu dosta bitnu knjigu Formule ljubavi, ali mi nije išlo, iako sam se trudio da razumem o čemu se tamo radi. Imao sam utisak da čitam šifrovani dnevnik nekog terapeuta koji više ima tendeciju da se obrati svojim kolegama, nego ljudima u problemu.

Imam utisak da sam o ovome već pisao, ali nema veze, mislim da nije zgorega da se sve ovo ponovi, jer ljubav je važna tema. Bar meni, a nadam se i vama, samo što se svi pravimo da nije, jer je nigde nema dovoljno. Ni u poslu koji radimo. Ni za porodičnim ručkom. Ni na svadbama. Ni u krevetu. Stisnuti da ne izgubimo kontrolu nad sobom i priznamo osobi do sebe ko smo, držimo srce čvrsto u šaci i ne damo ga dok druga strana vuče ili isto to radi. Bilo bi smešno, da nije žalosno.

Nikada mi neće biti jasno zašto su ljudi toliko na oprezu, pa svako se oklizuo na bananu milion puta i pao u provaliju zvanu „nema hemije“ ili „nije to to“. Pa šta će da se desi ako se to ponovi još jednom? Ništa, nastavićete da živite život i dalje, međutim možda se baš tog milionitog puta desi nešto sasvim drugo. Možda vam neko odmah preda svoje srce iz ruke, a onda nastaje još veća panika! Šta uraditi s njim, jer ko još danas to radi. Ali nije samo tako u ljubavno-seksualnim odnosima, tako je čini mi se an ženeral. Sve je na neku kašičicu, zrno po zrno kafe, retko ko da zahvati ili ne daj bože prepuni šoljicu.

Uvek me je najviše nervilo kada vam prijatelji kažu „ne smeš tako“. Često mislim da nisam normalan šta meni sve padne na pamet da uradim ako na nekog odlepim, a onda lažem najbliže ljude oko sebe da sam u stvari sve radio kako su mi rekli, međutim nije baš tako. Radije pratim svoje srce, pa i kad se skršim, znam da sam uradio sve što je bilo do mene. Niko od nas ne može da zna kako je u tuđoj koži koliko god se upirali da objasnimo šta osećamo. Na kraju, kada ostanemo sami sa sobom, pogledamo se u ogledalo, jedino je nama jasno šta treba uraditi i na koju kartu igrati.

Iskreno, volim rizike na svim poljima, pa i kad je ljubav u pitanju. I ovako i onako nemam šta da izgubim, jedino što može da bude na momenat neprijatno, kao injekcija kada uđe u debelo meso. Zapeče, ali prođe, nije baš da traje celu večnost. Teško mi je da poverujem da smo se svi zajedno uvatili u to kolo straha od intime iz kog se zaista ne izlazi tako lako. Ali, dobro je poznato da su u strahu velike oči. A srce malo, tek toliko da samo kuca i održava nas u životu. Šteta.

Halid Bešlić Ispovesti uživaoca pop kulture: Halid Bešlić i ja Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Stara priča Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Sve je u tonu Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja · · ·