Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Odavno sam shvatio da ljudi ne vole neprijatna pitanja. Odnosno, čini mi se da im veći pritisak stvaraju situacije u kojima ne znaju šta da odgovore, bez obzira na to koliko je pitanje intimno ili glupavo. Iz čiste dosade, radoznalosti ili bezobrazluka, više nisam ni sam ne znam zbog čega, nikako da odustanem od zapitkivanja. I stvarno, najozbiljnije bez ikakvog preterivanja, vidim kako se ljudima stvara strah u predelu očiju, a odmah zatim sasvim lagano počne i bes da izbija na površinu.

Iako sam sklon postavljanju provokativnih pitanja, koje smatram potpuno bezazlenim, vremenom sam došao do zaključka da je najgore kada nekoga pitate čime se bavi, odnosno od čega živi? Tada, kao da nešto pukne između dva sagovornika, stvori se ona neprijatna tišina i svaka sekunda traje po godinu dana. Ljudi se uglavnom srame da kažu, jer ili imaju nisko mišljenje o sebi ili misle da rade pogrešan posao. Sve u svemu, čini se kao da su ljudska zanimanja postala ozbiljan tabu u društvu, mnogo veći od onih najbanalnijih “s kim gužvaš čaršafe” i “koje vrste droga su ti skoro otkrili u krvi”?

Otkad sam došao ovde, ljudi ne prestaju da me pitaju zašto sam se preselio? Okej, pitanje je sasvim legitimno i pristojan je start za dalju i dublju komunikaciju, međutim, primetio sam da moji sagovornici i nisu nešto zadovoljni odgovorom. Kada nekome priznate u lice da ste hteli da prekinete uljukanost u komfor zoni i odete negde gde nikada niste živeli do sada da vidite kako to izgleda, svi vas gledaju kao poslednju budalu i smrdljiv sir. To je pogled “šta mu se desilo, da li je na lekovima?”. Doduše, vrlo brzo sam na isto pitanje počeo da govorim “I took a year off.”, pa sada svi misle da sam zamrznuo sebe na godinu dana, međutim opet im nije jasno zašto sam došao u još jednu gradsku džunglu, umesto da svoje novo “ja” tražim u budističkom hramu u brdima ili na plažama Indije. Zanimljivo mi je da svi ispitanici traže ozbiljniji razlog od činjenice “postalo mi je dosadno”. Kao da mora da postoji neki mnogo veći cilj koji bi vas naterao da podignete sidra i odete na neko drugo mesto da živite. Osim toga, kada im vratim istom merom, većina njih mi kaže da zapravo ne radi ništa. Čekaju neki bolji trenutak za sebe, vuku se tako po master i doktorskim studijama, sede po bibliotekama, bulje u ekrane, pišu tezu, rade po dva dana u nedelji, javljaju se centru za socijalni rad, čekajući da im u međuvremenu sine neka dobra ideja i da se obogate preko noći, kako ponovo ne bi morali ništa da rade.

Imam neki blagi utisak da se više niko ne bavi poslom koji voli. Posao, onaj o kome smo možda sanjali kao mali, ako smo imali sreće da naše sanjarenje poživi čak do fakulteta, danas većina upravo svoje zanimanje tretira kao svoj hobi, a radi nešto sasvim drugo. Koliko puta sam samo čuo “ma, to radim za pare”, a onda kod kuće pre spavanja sanjam da imam svoj restoran, da napišem knjigu, da vozim avion, da čuvam kornjače, da mi objave singl, da napravim stand-up, da budem stilista, da me zovu za savetnika… Toliko abortiranih zanimanja živi u svima nama, a svakog dana milioni nezadovoljnih ljudi po ko zna koji put mora da ide na posao. Da se javi na dužnost, jer uskoro će kraj meseca. Rata za stan, kola, novu jaknu i prošlogodišnje letovanje, na kome je stvarno bilo nikad bolje.

I tako ja, po ko zna koji put, prošle subote sedim u društvu raznoraznih nepoznatih ljudi, za istim stolom, čekam da se ispričaju kako je ova zima stvarno strašna i kako je nemoguće naći pristojan stan u Berlinu, a onda se javim za reč i pitam ih sve zajedno ko šta radi? Iako nisam znao da se ovakva pitanja ne postavljaju u Berlinu, nisam očekivao da će baš celi sto u roku od jedne sekunde da bulji u mene kao na nekakvom suđenju, pa sam se blago nasmejao i prvi probio led. Nakon toga, jedna po jedna osoba je počela da otvara dušu i stidljivo, šapatom govori čime se bavi, kao da učestvuje u trgovini ljudima ili nekom teškom kriminalu. Ponekad mislim da upravo takvi ljudi trebaju da šapuću, oni koji kradu i rade mimo zakona, oni koji su se tako lako obogatili, oni kojima nikada nije ni trebala škola, oni koji su dobili posao preko veze ili oni koji nemaju pojma sa životom. Upravo oni su najglasniji i s ponosom izgovaraju šta su, dok mi eto, ćutimo ili nam je neprijatno, jer samo radimo svoj posao i nismo se baš snašli. Ili nam baba nije bila bitna. Ili naši nisu imali da prodaju imanje, pa da nas pošalju napolje. Ili jednostavno, ne znamo šta ćemo sa sobom?

Sve u svemu, nisam više pametan šta je bolje: ne raditi ništa ili raditi nešto što prezireš iz dna duše? Mislim da ni u jedno ni drugo ne valja i da svi pate, i ti i tvoja okolina. Osim u slučaju ako ne sklopiš neki brak koji će ti pored ogromne ljubavi doneti i ovlašćenje na sve vrste kreditnih kartica. Mada i tada, možda više nego ikada, kao neko ko full time radi kod kuće, imaš utisak da nisi dovoljno plaćen za sve ono što moraš da trpiš.

pexels-photo-246367-cover Siroti Mali Ratovi: Urođeno nam je da pravimo gluposti pred osobama koje nam se sviđaju i to je okej fa Gistro priče: Polomljeni stepenik na Terazijama Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nije isto Bolesna kolumna Žena na ivici nervnog sloma: Bolesna kolumna · · ·