Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Voz se kreće skroz polako, kao po jajima, jer rekonstruišu prugu. Dok slušam muziku, mogu na miru da gledam kroz prozor. U tom blagom kretanju, mile i promiču ogromna namrštena lica koja vas fiksiraju pogledom s bilborda pokraj puta. Čini mi se da marketing više nikome ne želi da proda sreću ili zadovoljstvo, danas je očigledno važno da se skupa jakna ili parfem predstavi kroz napaćeno telo i depresiju u očima. Ružnoća je na neki način ušla na velika vrata, pod izgovorom da je teror lepote dugo trajao, tako da sada živimo u mračnoj eri u kojoj uglavnom dominiraju agresija, kvazi individualizam i različistost koja se ogleda u tome da na kraju svi izgledaju isto.

Ne znam za vas, ali ja sam oduvek želeo što pre da ostarim. Nije da je nešto bog zna šta bolje sada u ovim godinama, ali biti jako mlad za mene je bila velika trauma. Večita borba da ostanem u društvu starijih od sebe i ubeđivanje da mogu da se nosim sa njihovim pričama i ravnopravno učestvujem u razgovoru, bila je moja svakodnevica. Danas kada se lagano bližim onim famoznim srednjim godinama života, uopšte se ne plašim starenja, niti skupljam pare za plastičnu operaciju. Doduše, genetika je učinila svoje, pa me i dalje neki ljudi pomešaju sa generacijama koje su devedesetih bile fetusi u stomaku, što ume poprilično da me izbaci iz šina i dovede do nervnog sloma, pa brže bolje moram da izvadim neki dokument da ipak dokažem da imam „godina“. Međutim, moja fokusiranost na starije ljude je prisutna otkad znam za sebe. Ne znam kako se to dogodilo, ali uvek sam voleo da provodim vreme u društvu neke babe ili dede i da ćaskam sa njima. Ne verujem da je razlog tome da sam se rodio kao „stara duša“, nego sam uvek nalazio starije ljude prijatnijim od mojih vršnjaka.

Juče sam šetao parkom, ovde u Berlinu, duvao je jak vetar i temperatura je značajno pala posle neverovatnih vrućina, tako da skoro da nije bilo nikoga, što je apsolutno prelepo. Inače, Volkspark Friedrichshain, mislim da sam već jednom pisao o njemu, izgleda famozno sa ogromnom i pompeznom fontanom koja je posvećena bajkama i dočekuje vas na samom ulazu. Ako niste bili, ukucajte bar na Googleu da vidite sve te divote. Elem, osim mene i par pasioniranih ljubitelja sporta, na stazi se lagano kretao, poput voza s početka, stariji bračni ili ljubavni par. Doterani kako i priliči nekome ko je krenuo napolje među ljude: on je u kompletiranom sivom odelu, beloj košulji i zumbanim cipelama, dok se ona nosi malo ležernije u cvetnoj haljini, kombinovanoj uz dugački blejzer i bogme dosta visoku štiklu salonke. Međutim, nije njihovo odevanje ono što toliko upada u oči, mada bi se i to moglo okarakterisati kao jedan veliki plus – stilizovani ljudi u parku, to je stvarno bizarno, bar ovde. Dok hodamo, on zastaje da veže pertlu, dok ga ona nežno pridržava da ne izgubi ravnotežu i nadgleda da li se ta aktivnost odvija u pravom smeru. U momentu kada je završio i ponovo bio spreman da nastave put, taj čovek je tako zaljubljeno uhvatio svoju ženu za ruku, da to nije moglo da se ne primeti. Nažalost, to sam samo ja video ili učitao, boga pitaj. Kako god, deluje mi da nežnost, emocije i blagost otvoreno smeju da pokažu samo pripadnici trećeg doba. Ili su svesni da im je ostalo još jako malo od života, pa žele da ga prožive što kvalitetnije i nežnije ili su oni zaista rasli u nekim sasvim drugačijim okolnostima, kada ih sa postera nisu gledali namrgođeni ljudi čiji izrazi lica uglavnom poručuju: „ne možeš da sediš sa nama“, #odjebi. Dobro ajde da ne generalizujem sad na osnovu ovog jednog para, možda ima razuzdanih penzionera, ko to zna, ali generalno mi je utisak da se babe i dede lepše zabavljaju. Samo kad pogledate jedno njihovo okupljanje u bilo kojoj gradskoj kafani ili balskoj sali, niko se tu ničega ne stidi i zapravo su iskreni kao deca. Zanima me zašto nije tako i među drugim generacijama, zašto stalno moraju da se igraju neke igre i da se prave strategije, kada bismo mogli da budemo otvoreni jedni prema drugima, pa šta bude.

Dok hodamo zajedno, pitam se da li ću dočekati njihove godine, s obzirom na to da već sada živim kao deda, jedino što stvarno ne igram tablić i ne hranim golubove. Možda do tada skroz poludim kao onaj iz gospodin Jović iz Coca Cola reklame, pa pod stare dane uzmem da se tetoviram, vozim motorom i skačem padobranom iz aviona. Ono što je sigurno, ako ništa, trudiću se da mi autfit bude na nivou zadatka, baš kao i njima, jer nikad se ne zna kad ko može da naiđe – ljubav vašeg života ili pak smrt. U tim godinama sasvim je svejedno.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Sve je u tonu Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja 25A_0160 Prozor u dvorište: Ne daj Bože Ćinkve Tere Žena na ivici nervnog sloma: Ništa posebno · · · · · ·