Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad se svi izgubimo i ne znamo gde se nalazimo. Nije to toliko neuobičajeno i retko, svakom se desi da se zapita da li smo došli ili pošli? Buljimo u prazno, negde u daljinu, onako bez veze, kao da ćemo baš tog trenutka pronaći neki znak koji će da nas trgne i odvede na pravo mesto. Ako ne gledamo u pravcu horizonta, onda smo smrtno zamišljeni u dubini ekrana, povlačeći palčeve gore-dole, onako bez veze.

Često samog sebe uhvatim kako delim srca i kome treba i kome ne treba, onako bez veze, jer samo zurim u šarene slike, tražeći sebe koga sam izgubio na par minuta. Pokušavam da sagledam smisao tog trenutka zamrznutosti, baš kao kada vam se zakoče sve operacije u mobilnom telefonu, pa morate da ga resetujete. Međutim, gde se nalazi naše dugme za povratak u normalu? Gde se to mi gasimo?

Smešno mi je kada ljudi kažu biće bolje sada kad krene lepše vreme. Zapravo, zavidim svima onima kojima raspoloženje zavisi isključivo od vremenskim prilika. Nije mi baš najjasnije kako se uspostavi ta hormonalna ravnoteža u mozgu samo kada sunce izađe, ali ajde, verujem u to, s ozbirom da je danas sve moguće. Meni to u stvari liči na neki viševekovni fantazam o boljim vremenima koji podrazumeva suv asfalt i sedenje u bašti nekog kafića po ceo dan, bez osećaja da vreme postoji. Imam utisak da ljudima toliko znače samo naočare za sunce, kako bi mogli da sakriju strah ili tugu u očima. U stvari, sve ono što nam zima i loše vreme ne dozvoljavaju, jer kada se ogoli drveće, ogolimo se i mi. Kada sunce grane, zgranemo se i mi.

Konačno je došlo lepše vreme. Doduše danas pada sneg, a sutra je već za kratke rukave. A ljudi onda, hteli ne hteli, izlaze napolje, da vide šta ima. Kako je drugima? Kako se ko drži? Kao da smo tokom zime bili u nekoj vrsti okupacije, pa čisto da se vidi koliko ima preživelih i na šta liče? Zanimljivo je kako u tim trenucima sajber svet preplave fotografije „lepog vremena“ sa neverovatno kreativnim i inspirativnim haštag natpisima, udruženi sa trenutnom temperaturom vazduha. Ne znam kada se desilo da smo se svi tako brzo prekvalifikovali u meteorologe i meteopate, pa neprekidno jedni druge obaveštavamo o vremenskim prognozama? Šokirani i kad je toplo i kad je hladno, uplašeni da li ćemo i ove godine imati leto koje je leto ili pak neki bućkuriš sa upornim padavina?

I stvarno kada čovek izađe iz kuće i vidi celu tu povorku napaćenih duša kako se ponovo smeše, bude lepše, bar za momenat. Sve dok se malo ozbiljnije ne promisli: kuda se svi ti ljudi kreću. Ovde, čim izađe sunce, ljudi se skinu. Nema dileme gde će se provoditi vreme, jer u ovo doba je teško da možete da pronađete svoje mesto u nekom od parkova. Donese se sve: muzika, ćebad, pivo, vino, sir, masline, grisini, kokice. Ko šta ima i ko šta voli. Trešte razni stilovi, baš kao na moru, u Sutomoru ili Budvi, doduše u drastično drugačijem stilu. Ono što je evidnetno, živne grad, živnu stanovnici. Kao da posle tog prvog sunca, nema drugog života. Bar se tada misli da sve ima smisla, pa i to valjanje po vlažnoj travi, od koje može svakako da se nazebe.

A onda jako brzo stiže leto i opasne vrućine, kada ponovo bežimo u sklonište pod klimom. Magija „lepog“ vremena, kao i svaka sreća u životu, jako kratko traje. Možda čak samo taj jedan dan, dok se ne naviknemo i na to. U svakom slučaju, lepo je videti, bar i tih 24 sata, da neko veruje da bolje sutra ipak postoji. Sve ostalo je bljutava, dosadna i uporna rutina, koja nas jede, iz dana u dan, dok mi mislimo da živimo. Ali, baš kao i vreme, i to je samo vaš subjektivni osećaj.

Žena majka seljanka Marija Ratković o svemu: Žena, majka, seljanka Charlie Chaplin "The Kid" Siroti Mali Ratovi: Kada je reč o kuvanju, više šansi imam u svemiru Ana Vučković - Igre koje igramo Žena na ivici nervnog sloma: Igre koje igramo Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Jezik za zube · · · ·