Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad mi se doslovno muti pred očima, ali i dalje dobro vidim. Doduše, vidim sve: i ono što treba i ono što ne treba, pa se posle pravim da nisam video. Često me plaši dokle seže moj pogled i uopšte ne znam kako je to moguće, ali eto, imam sposobnost da primetim sve. Od malena je tako, sedim i posmatram šta drugi rade. Ne učestvujem, već stojim sa strane i razmišljam zašto to rade. Tako je i danas kad sam malo veći, sa pićem u ruci, uvek gledam sa strane, da drugi moraju da me opomenu da sam preterao.

Ne znam kada se to tačno desilo, ali stvarnost je odavno prevazišla bilo čiju maštu. Desio se jedan momenat sveopšte neverice, mislim da je to bilo onda kada su avioni udarili u kule bliznakinje, raspolutilo se čovečanstvo, otvorila se pukotina u civilizaciji i sve je krenulo da puca po šavovima. Tako da je danas sve sasvim moguće, više se niko ne preispituje, čini mi se, da li nešto zvuči normalno ili ne. Svaka vest gora je od one jučerašnje.

Sedim u mraku noćnog kluba, dok mi se lice pari nad dimom i znojem posetilaca-klabera koji kao da već nekoliko sati ponizno rade kardio trening pod naletima stroba i tehno ritmova. Doduše nikada nisam razumeo tu muziku, koja ima smisla samo ako dopire iz zatamljenog Yuga koji u punom gasu prolazi pored prepune autobuske stanice, pa se ljudi prekrste i levom i desnom. Ali, dobro, ajde da se kaže da sam staromodan, što i jesam, pa nekako ne razumem taj jedan ton čekića u nakovanj celo veče. Ja ipak volim neki narativ, patnju kroz reči.

Ljudi koje vidim su polugoli, znojavi, napeti. Stiskaju zube, dele ostatke droge, smeju se u prazno, dodiruju se, imaju koreografiju lišenu bilo kakvih stega. Pravila kretanja u masi. Kako svi rade, radiš i ti. Tako to funkcioniše u manjoj ili većoj meri. Ljudi se gurkaju kao deca u obdaništu. Štipkaju se za guzu. Vuku se za kosu. Kada tako čistog mozga posmatrate ljude u gomili, sve deluje i tužno i smešno. U dubini duše, svi ti pokreti, napori da se ostane na nogama do jutra, vode samo na jedno mesto – u nečiji krevet. Sva ta spremanja, odabir garderobe, warm up, čaše i čaše loših pića, linije ovoga i onoga, sve se to da izdržati ukoliko vas neko zagrli to veče, odvuče vas u ćošak i udahne sve iz vaše duše. Zanimljiva je ta dinamika u kojoj se ljudi predaju onda kada više nemaju kud, kad su pod svim i svačim, jer ovo je poslednji trenutak da se iz kluba ne ode sam. To je zapravo kruna večeri – nečija ruka ili usne na vašoj koži.

Odlazim do šanka po još pića kako bih imao snage da gledam tu predstavu sparivanja za dž, provlačim se kroz tela, sudarajući se sa mesom kao u klanici da bih se nekako probio do nadrkanog barmena koji vam čita želje s usana. Flaša je orošena kao i njegovo čelo, razmišljam koliko li njemu nije ni do čega i ostavljam napojnicu, jer mislim da jedino to može da mu podigne raspoloženje. Možda je sve potrošio, a nije platio kiriju ovog meseca. Valja se. Muzika se naravno ne menja, i dalje je jedan isti ton, još od ulaska u ovaj pararelni univerzum. Ponovo se probijam do svog prvobitnog mesta, koje zauzelo neko troje ljudi koji se istovremeno ljube. Odvažili su se za taj korak, posle kardio treninga, svaka čast. Ostavljam ih da uživaju u telesnim sokovima i odlučujem se da izađem u baštu kluba na svež vazduh, da duboko izdahnem i razmislim zašto gubim vreme na ovakvim mestima.

Tužno je kako sve to izgleda. Mada ko sam ja da sudim bilo kome. Neka svako radi kako misli da treba, međutim, nije to više pitanje da li su ljudi zli, da li se previše drogiraju ili piju do unštenja jetre, da li su destruktivni i ka sebi i ka drugima, da li pokušavaju da se izbore sa pritiscima današnjeg vremena, da li su kastrirani roditeljima, društvom ili nečim trećim, da li nemaju karakter, da li nemaju empatiju, da li su sjebani jer ne žive onako kako misle da zaslužuju, da li imaju jedan ili petsto orgazama godišnje… Najgore od svega je ipak što se u vaduhu oseća da više niko ne veruje da može biti bolje. Onda zašto razmišljati. Jedan ton do kraja je sasvim u redu.

Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja 25A_0160 Prozor u dvorište: Ne daj Bože Ćinkve Tere Žena na ivici nervnog sloma: Ništa posebno bob-dylan-2549292_960_720 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bob Dilanova električna gitara i ja · · · · · ·