Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Volim da idem u bioskop, jer sam tamo siguran. Okej, možda ne baš sasvim, jer nikada se ne zna u kojoj se kanti za đubre nalazi eksploziv ili Molotovljev koktel na račun ISISa, međutim nema ništa lepše nego u hladnoj i mokroj noći završiti u mraku kino dvorane.

Ta atmosfera mraka, u kojoj su lica osvetljena isključivo velikim ekranom ispred, a sve oči uprte direktno u pokretne slike, ponekad deluje kao jedino svetlo na kraju tunela koje trenutno postoji. Filmovi su možda beg od stvarnosti, ali pre svega, bar za mene, čak i oni najlošiji, predstavljaju neku vrstu utehe i sigurne kuće koja prija kao kuvana rakija na minusu ili hladna orošena čaša Coca-Cole u vrelom, letnjem danu, kada se diše na škrge.

Sinoć je bio baš jedan od tih dana, hladan i odvratan. Bez mogućnosti da će sunce ikada da se pojavi. U tim momentima mislite da nastupa kraj života, bezvoljni ste, ništa vam se ne radi, a šta god vam padne na pamet, mislite da je baš onako loša ideja.  Ne spadam u meteoropate, ali čini se da čak i ako niste taj, u Berlinu ćete sasvim brzo da postanete. Mislio sam da to što ljudi toliko pričaju o lošem uticaju vremena ovde, neka njihova uobrazilja, međutim stvarno nije lako. Po prvi put u životu počinjem da vrebam nebo i predviđam da li ću bar na sekund videti zrak sunca. Bukvalno, na svakih pola sata pogledam u nebo, gledam kuda se kreću oblaci i da li će smilovati da se raziđu i dozvole nam da se ogrejemo bar na pet minuta. Međutim, odlučio sam da ne dramim, već da nastavim da uzimam vitamin D i zamišljam sunce u svojoj glavi. A onda je usledio poziv, iznenada kako to obično biva kada poželite da vam se nešto lepo dogodi i krenuo sam u bioskop. Kada su filmovi u pitanju, nije me potrebno puno nagovariti, iako je ovde neophodno malo više truda uložiti i pronaći adekvatnu nesinhronizovanu verziju u terminu koji vam odgovara. I da ne mora da se menja bar tri prevozna sredstva, jer ipak odlazak u bioskop treba da bude zadovoljstvo, a ne obaveza.

Na putu do tamo nisam imao pojma da se ipak ne radi o sasvim klasičnom bioskopu, na kakve sam navikao, već je u pitanju caffe bar koji u sklopu svog prostora poseduje tri malene sale za prikazivanje filmova. S polja gledano, da ne znate za to mesto, nikada ne biste pomislili da na tom ćošku možete pogledati najakutelniju produkciju filmske industrije. Moja drugarica Tanja, pasionirana gledateljka filmova i šampionka u pamćenju IMDB podataka raznih vrsta, čeka me zagrnuta šalom i predlaže da popijemo nešto pre početka filma. Objašnjava mi kako je od starog i neuglednog mesta nastao šarmatni bioskop sakriven među mnogobrojnim mestima za izlazak u najpoznatijoj hipsterskoj ulici u Berlinu. Dok mi se ukusi soka i žvakaće gume mešaju u ustima, veče već postaje bolje, samim tim što smo na tom čarobnom mestu, ušuškani i bezbrižni. Tanja mi šapuće sa osmehom na licu da su ovakva mesta idealna za prvi ljubavni sastanak sa nekim, jer ima li išta lepše za početak bilo čega od uvodne špice filma.

Užurbano ulazimo u malenu salu da ipak zauzmemo mesta koja nam odgovaraju. Sala je toliko mala da imate utisak da je u pitanju privatna projekcija reditelja filma i njegovog produkcijskog tima. Kasnije, kad se film završi, razgovaraćemo o tome šta bi trebalo izbaciti u montaži ili doraditi u postprodukciji. Stolice su udobne, baš kako volim, čak i ako mi se desi da zaspem, neće mi biti žao, jer osećaj kada tonete u duboki san, uspavani filmom, zaista vredi svakog centa koji ste dali za kartu. Svetla se lagano gase, a na ekranu se pojavljuje naslov filma koji upravo počinje: „The Square“ u režiji Rubena Östlunda, ovogodišnjeg Kanskog laureata. Bio je to zaista pravi izbor, u pravo vreme, baš u ovom momentu, kada cela planeta puca po šavovima.

siti 4 Žena na ivici nervnog sloma: Vrela supa Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: U svom filmu Ivan Tokin Ivan Tokin: Zamalo Gistro priče Gistro priče: Čega se plašim? · ·