Tempirane bombe (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Stojim na semaforu, čekam da pređem ulicu i gledam u ljude preko puta. Jutro je, blurovano mi je ispred očiju, jer sam hronično neispavan još od početka godine. Kroz maglu ipak vidim njihova ljuta lica, stisnute zube i napetost u mišićima. Izgledaju mi poput nekontrolisanog talasa koji će da me poklopi dok stojim u plićaku plašeći se da uđem u more. A onda kada zeleno za pešake smeni crveno svetlo, jurnu naglo kao da će radno mesto ili obaveza da im pobegne.

Napetost među ljudima već neko vreme suvereno vlada u većini situacija, bez obzira na doba dana. Anksioznost je toliko trendi da je počela da se nosi poput aksesoara, opasno menjajući boje ovog grada. Unezverenost u pogledima se odomaćila i zavukla u svaku poru društva, reklo bi se, uprkos činjenici da uz malu količinu šarma možete lako doći do anksiolitika u apoteci i bez recepta. Šta se to dogodilo sa nama ljudi da moramo da pucamo po šavovima zbog svake sitnice? Više nigde niste sigurni, jer u svakom redu, gužvi, prevozu, taksi vozilu, pošti, klubu ili jednostavno na ulici, postoji neka frustrirana budala koja se poput tempirane bombe šeta gradom.

Nikada ne znate kada ćete da isprovocirate nekog i zbog čega. To može biti samo loše protumačen pogled ili jednostavno nepodudaranje ukusa u odevanju. Bilo šta, nebitno je, najvažnije je da jedna strana, ona koja je odlučila da napadne, bude sigurna da je na drugoj neko slabiji. Vlada mišljenje da je zapravo najidealniji način za to izopačeno oslobađanje od frustracije odomaćeni princip da se jači iživljava nad slabijim. Šef nad zaposlenim. Mušterija nad konobarom. Roditelj nad detetom. Muž nad ženom. Stariji brat nad mlađim. Komšinica nad prosjakom. I tako u krug.

Čudno mi je svaki put kada čujem da neko kaže da smo topao narod, a da su svi drugi, naročito ljudi sa Zapada, hladni i bez srca. Nije mi jasno gde se krije ta naša urođena prijatnost među ljudima, ako smo već toliki emotivci i spremni jedni drugima toliko da pomognemo. Ono što ja mogu da vidim svakodnevno je agresija, bes i spremnost da se uvek nekome skoči za oči. Pokušajte da se parkirate, pa će neko da vam odvrne glavu jer je to njegovo parking mesto, prvi ga je video. Pokušajte da zamolite da idete preko reda u supermarketu, pa će svi da vam kažu da oni ne čekaju za džabe. Pokušajte da pitate nešto na šalteru, pa će da vam kažu da to nije njihov posao. Pokušajte da zamolite komšiju da stiša muziku, pa će da vam zalupi vrata ispred nosa.

Prošlog vikenda sam „izašao u grad“, posle sto godina. Desila se neka čudna migracija generacija, kao da se ceo grad iselio, a počeli da ga osvajaju neki novi, mladi ljudi. Nemam problem s tim, logično je da dolaze nove generacije i da imaju prava da zauzimaju svoja mesta i stvaraju mitove, međutim u odnosnu na njih, sam sebi delujem kao neki frik koji se bori da ga ne pregazi vreme. A tako mi i izgledaju i ostali mojih godina ili stariji. Kao neki izgubljeni zombiji, koji idu od zida do zida kluba, traže nešto u tami i do jutra ne pronalaze ništa. I tako naoružani arogancijom koja se već godinama taloži u telima usled opšteg nezadovoljstva, pokušavaju očajnički da ostvare komunikaciju među sobom, ali se neprekidno mimoilaze. Taj strah da je svako ko nam ide u susret potencijalni neprijatelj, osoba koja nas ne voli ili je nešto loše mislila o nama, zagađuje ovaj grad više od izduvnih gasova ili NATO bombi.

Bojim se da smo se previše navikli na činjenicu da nas svaki trenutak, svakog sekunda, toliko boli i čini tužnima, da smo prestali išta da osećamo. Čak pomalo i uživamo, pokušavajući u stvari samo da preživimo dan. Sve dok ne počnemo jedni druge svakodnevno da ubijamo. Iz prave, a ne samo pasivno-agresivnim ponašanjem.

Šerpa (foto: Staša Vukadinović) Ja sam Staša: Nego, šta ćemo mi kuvati? Samo velika gospoda (Ivan Tokin) Ivan Tokin: Samo velika gospoda Slavko Krunić ulje na platnu Pouke iz prošlosti: Šaptač Paradoks izbora (foto: Nadica Bauk) Draga Nadice: Paradoks izbora · · ·