Tišina (Foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Praznike uglavnom provodim mirno, skoro pa porodično, u krugu svojih prijatelja, jer oni su moja druga porodica. Nisam neki ljubitelj farbanja jaja, ali sam veliki obožavalac neradnih dana. Uživam da ne radim ništa, ustajem ranije nego bilo kog radnog dana, doručkujem uz zvuke radija, listam prazničnu štampu i buljim kroz prozor. Činjenica da moji roditelji žive dosta daleko da bismo se ad hoc okupljali i uživali u nekom grupnom krkanluku, tera me da drugačije organizujem vreme i da često budem zapravo sam sa sobom.

Dugo mi je trebalo da naučim da biti sam ne mora nužno da znači da je čovek usamljen. S teškom mukom sam ranije ostajao u stanu, osuđen na sopstvene misli, koje bi se rojile na moje nezadovoljstvo i odlazile u nekim pravcima brutalnog straha da će ko zna šta da se dogodi. Na razne načine sam se borio da ni jednog sekunda ne osetim težinu bića koje živi u meni i mimo moje volje pokušava da upropasti zabavu. To me uvek podseti na detinjstvo, kada su mama i tata počeli da me ostavljaju samog, jer su procenili da sam veliki.

Zaključaj vrata, ne otvaraj nikome i obavezno gledaj kroz špijunku ako neko pozvoni. Tada bih ja, čim oni izađu, donosio stolicu iz trpezarije i sedeo pored vrata, da bih se svakih pet minuta peo na nju i gledao da li ima nekog ispred vrata. Kako bih bio još bezbedniji da niko neće provaliti u stan, pojačavao bih ton na televizoru do maksimuma, u nadi da će nenajavljeni gost čuti taj razgovor i pomisliti da je u stanu puno ljudi, a ne samo ja. Slično je i danas, čim čujem vrata lifta kako škripe ili neki sumnjivi žamor u hodniku, poput Andrićeve junakinje Gospođice, zabrinuto odlazim do špijunke da proverim šta se dešava. Zanimljiva su mi ljudska lica, tako izdužena i predimenzionirena kroz prizmu sočiva te male rupe u vratima. Svaki put me podsete na dečiji pogled na svet, iz te žablje perspektive, gde svi izgledaju dramatično.

Međutim, dogodilo se ili je sudbina tako htela da mi isključe telefon zbog jednog neplaćenog računa. Namerno naglašavam jednog, jer poput penzionera sve plaćam redovno, ali eto, moguće je i to, da ostanem bez telefona, a samim tim i bez wi-fi interneta. Neverovatno je kako je izum interneta za jako kratko vreme postao gotovo kao pronalazak struje ili gasa, nešto bez čega se više ne može. Osuđen da promenim navike, makar na kratko, u meni stvara osećaj napada panike, jer više nema ni jedne notifikacije na ekranu mog telefona, ne stiže apsolutno ništa, čak ni tamplate sms poruka za Uskrs sa prigodnim rimovanjem. Dakle, u pitanju je grobna tišina koja jede sve pred sobom.

Legnem tako na krevet, jer ne znam šta da radim, gledam malo u plafon, pokušavam da meditiram, međutim, mozak odbija saradanju. Ne želi da se opusti, treba mu stimulans u vidu sajber sveta. Guši se od količine realnosti kojoj je izložen na samo par minuta. Neverovatno. Već posle pola sata detektujem razne zvukove koje pre nisam mogao ni da čujem. Skoro da pomišljam da je sve to konstrukt mozga, međutim ne, česma koja curi ili ptice koje žive na drvetu ispred balkona su ipak tonovi koje realno čujem. Osluškujem dalje i uspevam negde u daljini, da čujem svađu dvoje ljudi. Teško da mogu da razaznam šta je razlog njihovog neslaganja, ali dosta je žustro. Potom neko iznad priča s nekim telefonom i neprekidno ponavlja „dobro, ajde, vidimo se.“ Okružen svim tim iznenadnim senzacijama kojima do ovog trenutka nisam imao prilike da budem izložen, pomišljam koliko smo samo osakaćeni svih ovih godina koliko uopšte koristimo povezanost sa nekim drugim univerzumom koji dolazi preko ekrana. Koliko su nam tupa čula, koliko nam se svet mašte izmenio? Do koje mere smo postali robovi megabajta.

Izgleda da sam živeo u dubokoj zabludi. Mislio sam da mogu bez telefona i interneta, da mi nije nikakav problem da se preselim iz online u offline svet. Međutim, zavisan sam, kao i većina vas, pretpostavljam. Ne mogu mirno da spavam ako ne dobijem lajk ili ne pročitam poslednju vest. Srce na Instagramu me uspavljuje, a tuđe fotografije sa letovanja opuštaju. Sve to zajedno nije normalno, znam, ali kao i sa svakim porokom, teško je prekinuti s nečim što ti pruža toliki užitak. Osim toga, od nečega mora da se umre. Ako mogu da biram, ne bih voleo da to bude tišina.

Belini, plakat povodom 100 godina od rođenja Pouke iz prošlosti: Dive, neporočne grešnice Iz filma "La Dolce Vita" Gistro priče: Osmeh Liv Tyler (foto izvor: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Jedna druga Ana Tijana (foto: Ivan Tokin) Ivan Tokin: Tijana · · ·