Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Buljim u more, mirno je, na površini vode se pravi tepih od šljokica od sunčevih zraka. Nekada me je plašila tišina koja ostane za turističkom sezonom, kada turisti napuste grad i kada nestane miris roštilja, krema za sunčanje i krofni na plaži. Danas, dok ležim na hladnoj steni i gledam kako jedrilica lagano nestaje u horizontu, osećam kako mi upravo ta, nekada zastrašujuća gluvoća miluje nervni sistem. Pogled na luku i ogromne rezervoare za nafru vraćaju me u doba kada sam strepeo za sopstvenu budućnost, baš kao i danas što osećam ogroman strah od neizvesnosti.

Prolazim kroz gustu šumu četinara i pokušavam da zapamtim šta je sve bačeno na zemlju – kese od čipsa, konzerve energetskog pića, flaše piva, kutije keksa, kondomi, vlažne maramice. Uprkos smeću, miriše smola koja povremeno kaplje sa grana. Nekada me je drveće plašilo, naročito udruženo sa upornim vetrom, koje mrsi sve pred sobom i pravi čudne zvuke, kao da je tu još neko, a zapravo sve je prazno. Desi se, prođe možda jedan čovek ili žena, u želji da uhvate poslednji trzaj leta, da ugreju kosti još par minuta i to je sve. Uglavnom, nema nikoga, pustoš. Smeće, drveće i opale iglice sa borova. Pesak, kamenje i žbunovi.

Krećem se uskom stazom koja je utabana tokom leta. Ko zna koliko je puta neko tuda prošao. Uvek se pitam kako ljudska priroda odredi pravac tih kozjih staza. Da li je to zaista najkraći ili pak najlakši put da se dođe od tačke A do tačke B. U jednom trenutku shvatam kako ta šuma, na samoj litici koja gleda direktno u duboko more, u pravcu Italije, predstavlja na neki način maketu života. Možda po malo trula i banalna metafora, ali u toj šumi se krije sve: i lepo i ružno, i topli i hladno, i radost i tuga, i ushićenje i melanholija, i strah i hrabrost.

Silazim do svoje omiljene plaže, pažljivo gledam ispred sebe da slučajno ne zgazim na pogrešan kamen i ne skliznem u ambis. Neverovatno je kako se do najlepših stvari zapravo najteže dolazi. Potreban je izvestan napor, malo patnje, da biste mogli da uživate u lepoti i miru. Divljina me na trenutak fascinira, jer sam gotovo siguran da to mesto nikada nisam video tako pusto, bez igde ikoga. Mozak je navikao na ljude koji se smeju, leže na peškirima, slušaju glasnu muziku i prskaju se u vodi. Sada se jedva čuje i more koje zapljuskuje obalu i moji koraci pod sitnim kamenjem.

Imam utisak da mogu na ovom mestu da sedim satima, bez da se pomeram. Da ne čitam ili ne gledam u telefon. Ne zanima me ni koji je dan, ni koliko je sati. U toj tački, u kojoj sada sedim, između dve strme litice, koje je okružuju, možete da zaboravite i ko ste. Pomišljam da sam možda otkrio svoje sklonište od celog sveta, ali ne želim da poverujem u to, jer mislim da se ne možemo sakriti nigde. Od sebe niko nikada nije pobegao, bar tako tvrde.

Sunce se lagano spušta, dan je uveliko kraći. Blago je i idilično, idealno da se napravi Instagram fotografija koja će sasvim sigurno imati puno srca od strane posmatrača. Ili bljutava razglednica sa natpisom „Pozdrav s mora“. Međutim, koliko god da nam se to činilo banalnim i već viđenim prizorom, koji preskačemo tek tako, samo zato što možda negde tamo, gde nismo nikada bili, ima nešto bolje, upravo taj momenat samozabrava može da nam bude utočište od strašnog sveta. To je zapravo milisekund destilovane lepote u kojoj nas priroda preklinje da joj se vratimo. A mi neprekidno nemamo vremena da sednemo. Ni taj sekund.

Trafika Gistro priče: Devojka iz trafike Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Čoveče, odmori se Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Kućni red polje Ivan Tokin: Jedva ·