Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Gledam sve te zabrinute poglede u žurbi. Svi trče, panično jure nekuda, niko ne stoji. Pravljenje pauza nije dobro ni za koga, jer ako se napravi predah, drugi su odmah u prednosti, jer danas je tako lako misliti da nisi dobar ni u čemu. Uvek postoji neko ko je bar za dlaku bolji, ima više lajkova od tebe, radi bolje, izgleda lepše, olako se snalazi, dobija šta želi, ide mu glatko. A ti, ti si govno.

Niko te ne šljivi tri posto. Šta god da uradiš, nije bitno. Ili kako god da se ponašaš, nije dobro. Ali, i dalje trčiš, jer gomila je ispred tebe, nešto ti ne da mira, nema stajanja. Međutim, šta ako se jednog dana samo probudiš, onako iznenada i shvatiš da si u tuđoj ili sasvim pogrešnoj traci?

Ja isto trčim, a da pri tom uopšte ne znam gde sam se zaputio. Besciljno lutam lavirintima prepreka. Ali, nabijam tempo, to me drži u životu i stvara mi privid da ipak nešto „dobro“ radim. Tempo mi ne da da puno mislim. Imam utisak kada ne bi bilo tako, umro bih. Nešto strašno bi se desilo. Naravno, to je prokleti subjektivni osećaj, koji je u potpunosti pogrešan. Teško mi je da shvatim da niko nije parametar mog života i mojih izbora. Međutim, teško je odupreti se i ne praviti poređenja sa ostalima. Iako sam svestan da imam sopstvenu lestvicu kriterijuma i treba po njoj da se upravljam, ali opet razmišljam. Čini mi se da ne postoji dan kada ne pomislim, bar na sekund i po, da sam promašen, uprkos tome da trenutno ne želim ama baš ništa, osim da preživim. Da nemam rak. Ili da ne ostanem na ulici.

U tom smislu, bar za sada, mogu se smatrati uspešnom osobom. Ovde je dosta popularna reč start-up, iako čini mi se niko ne zna šta to znači. Kada vam neko kaže da radi u takvoj nekoj organizaciji, ljudi uglavnom pomisle da ne radite apsolutno ništa. Nešto kao kad vam neko kaže da je već na drugom doktoratu ili ono kao nekad kad su nevladine organizacije bile pojam vatanje magle. Zanimljivo je koliko ljudi želi da se obogati preko noći, a onda da o njihovom usponu piše Monocle magazin, da se smeše sa naslovnica i govore ljudima šta je recept za uspeh? Pored verovanje u sebe, razume se, potrebno je ustajati u pet ujutru i nositi bele, obične majice, kako preterano razmišljanje o odevanju ne bi remetilo vaše ideje. Predugo je trajala era kada se mislilo da je najbitnije da imamo zdravstveno osiguranje, ugovor za stalno i da možemo da odemo u Grčku na letovanje. Sada su se stvari malo promenile, većini ne pada na pamet da radi pet dana u nedelji, ako može i da se ne sedi na radnom mestu, nego da kancelarija bude globalno selo. Zašto se mejlovi ne bi slali sa neke plaže sa Tajlanda ili se ugovori sklapali u prašumama Amazona. A onda, ako posao krene i brand vam stave na berzu, nema druge nego da se kupi staklena kuća na Ibizi, gde se ide zimi i neki loft u Amsterdamu gde se ide ponekad. Međutim, kada imate start-up ili ste deo takvog sistema, vi se smatrate uspešnim.

Ispada da je stvarno sve relativno i da je sve moguće. Neverovatno je za koliko sekundi neko može da uđe u tu mašinu, bez obzira na godine i realne mogućnosti. Dovoljno je da nekoliko planetarnih zvezda okači nešto o vama, jedan običan post, da se uslika sa vašim izumom, torbom, naočarima i da vam se život promeni iz korena. Meni je neverovatno kada svaki put čitam te spiskove bogatih ljudi koji su duplo mlađi od mene. Osnovali firme u pelenama, otkud znam i sad u ranim dvadesetim razmišljaju kome da prodaju svoje carstvo pa da se skrase na nekom ostrvu. Da li je sve to neka fatamorgana ili je to realno? Da li je to samo jeftina reklama da je sloboda dostižna? Ili se to samo prodaje kao sloboda za sve nas koji mislimo da živimo u zatvoru, radeći naporno za tuđe snove?

Čudno je kako se u tom očajničkom demonstriranju činjenice da svako može da uspe ako želi, nikada ne vide one grozne stvari na koje morate da budete spremni da biste se smeškali s bilborda. Tek kasnije, kad prođe dovoljno godina i kada dođe red na „memoare“ onda se otvore sve karte. I tek tada, kada više nečija karijera ili život i nije u fokusu, shvatite da tuđe trke skupo koštaju. Zato je možda bolje laganije hodati, da što sporije dođemo do mesta na koje svi idemo.

Milano Nikad domaćica: Volela bih jednom da se udam Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pobeda straha Perač prozora (foto: Pixabay) Siroti Mali Ratovi: Mesta na kojima (ne)rado čitam Sladoled Skoča Gistro priče: Sladoled · · · · ·