__7_0178
U VAZDUHU · kolumna

Dok čekam da domaćin izvuče dobro nabijeni pampur iz vinske flaše, čujem žamor tuđih konverzacija i previše izveštačenog smeha. To vam je sada, a sasvim sigurno, oduvek, neka vrsta društvene konvencije, da sve bude pristojno i socijalno prihvatiljivo, bar pre ponoći, dok se ne spuste zavese i otvore karte, usled previše alkoholnih jedinica i nedozvoljenih supstanci.

Otkad sam došao ovde, neprekidno posmatram kako se fino doterani i uljudni ljudi, nakon razmene svojih podataka i odmeravanja ličnih uspeha, razgolite i odjednom postanu životinje. Iako sam sklon preterivanju, ne preuveličavam kada kažem da se u nekom trenutku noći, svako od nas počne pretvarati u najgoru sliku sebe, izvlačeći iz dubine duše najanimalnije porive, kao da pre samo nekoliko sati tu istu personu nismo videli u pokušaju da se svima predstavi u najboljem svetlu.

Zanimljivo je stajati u ćošku sa čašom u ruci i posmatrati celi taj eksperiment koji možete doživeti na svakom koraku. Sva sreća da pušim, pa odlazak na cigaretu, bar u ovim zemljama gde se na pušenje ne gleda blagonaklono, služi kao neka vrsta opravdane odsutnosti. Za razliku od ljudi koji su navučeni na proveravanje notifikacija na telefonu, nikotinski zavisnici još uvek komuniciraju. Ili nekom fali filter, ili je nekom nestalo cigareta ili gotovo uvek neko iz grupe nema upaljač. To je svakako dobar povod da se pokrene bilo kakva konverzacija nakon što se uljudno zahvalite nekome na ukazanoj pažnji uz pomoć vatre. Na tim mestima oko pepeljara i bačenih opušaka, čini mi se saznate mnogo više nego što ste uopšte mislili da znate. Ljudi se tako lako otvaraju dok uvlače katran u svoja pluća, ne razmišljajući često o tome da u nečijoj glavi sve ostaje zapisano. Ali, takva situacija i jeste paradigma dijaloga u kome strancima govore mnogo više nego bilo kome drugom, pod alibijem da se verovatno više nikada neće videti. Mogu vam reći, ta iskrenost, koja često nije nimalo prijatna, uostalom kao nijedna istina, ume da transformiše to kažnjavanje pušača izmešatanjem napolje, u potpuno prijatne trenutke, kojih oni unutra nisu ni svesni.

Posmatram zvanice kroz staklo, onako na mutavo, vidim isključivo i samo njihove govore tela bez zvuka. Kroz prozore se prostiru čudni akordi koji dopiru sa zvučnika i prave mi čudnu pozadanu za celokupnu scenu koja mi se odvija pred očima. Iz toaleta, na svakih pet minuta, izlaze grupe ljudi, sa frenetičnim izrazima lica. Veče se polako zagreva, ringla počinje da se usijava. Postaje toplo, ljudi se skidaju, oslobađaju. Svi oni što su do malopre bili stidljivi i samo tako stajali, sada se već uvaliko guraju ispred svetlosti monitora, tražeći svoju pesmu na Youtube-u. Tada dolazi do najgorih svađa, jer se ukusi golemo razlikuju. Ono što je za nekog remek-delo, nekome je teško smeće. Jedna devojka negoduje dok je mladić grli i ljubi po vratu. Nije baš srećna što su došli zajedno, pogledima traži spas, ali je ipak osuđena na te poljupce. Sredovečna žena sa jasnim tragovima crnog vina na usnama pokušava da uhvati ritam uprkos dotrajalim zglobovima. Usamljeni mladić čije je lice celo veče obasjano ekranom mobilnog telefona, neprekidno gricka lepo isečenu papriku umačući je u humus i kao da nije prisutan. Grupica ljudi već leži na sofi, odomaćena, u žaru razgovora koji ovako iz daljine deluje kao Utisak nedelje, bez reklama. Domaćini su presrećni, odvojeno mingluju i piju mnogo više nego inače, jer su ipak uspeli da obezbede bejbisiterku za večeras. Tu je i komšija, oduševljen što je pozvan iako nije ni svestan da je to najbolji način da se spreči dolazak policije.

S vana se vraćam u sred performansa koji je čudno odevena devojka samoinicijativno otpočela. Pokušavam da se uključim i saslušam o čemu priča, međutim ubrzo shvatim da se ispoveda kao na grupnoj terapiji, misleći da je to umetnost. U trenutku kada izgovara da ima dvadeset i jednu godinu i da je bila heroinska zavisnica, u glavi mi se smenjuju scene iz filma La grande bellezza u kome junak kao u najgorem košmaru uranja u razna stanja trudeći se da najgore situacije pretvori u najlepše vizualne prizore iz mašte. Tako sam i ja poželeo da prostoriju ispuni horda nojeva ili da kepec unese ogromnu tacnu sa žiletima za goste. Međutim, ušetala je dosada izgubljenih ljudi.

environmental-protection-326923_960_720 Siroti Mali Ratovi: Ubrzao sam propast planete za 7 sati anewchapter Gistro priče: Početak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Je suis “ME TOO” Ana Vučković Bebe Žena na ivici nervnog sloma: Bebeća kolumna · · · · · ·