Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Čim otvorim oči, strah me je. Tako je verovatno i vama. Ne verujem da nam se nešto mnogo razlikuju životi. Doduše, neko se plaši za milione, a neko kako će da preživi do kraja meseca. Emocija je u suštini ista, samo što su nam drugačiji prioriteti. Međutim, količina energije koju insvestiramo i gubimo je zapravo jednaka. Vreme je postalo tako naporno, ne samo što se ne zna koje je godišnje doba, već što niko ne zna šta ga čeka sutra.

Kada to shvatite, sve one strategije o petogodišnjim planovima i dnevnicima zahvalnosti, afirmacijama i detoksikaciji padaju u vodu. Jedino što nam izgleda preostaje jeste da živimo sada i odmah, dok još možemo, praveći se da sutra, posle nas, ničeg više neće biti.

Teško mi je da poverujem da dan danas, 2018. godine ljudi i dalje nešto polemišu, dele se, svrstavaju se u neke grupe, pro i kontra. Ajde dobro, to je bilo od pamtiveka, ali opet, nije mi jasno šta to sve znači. Ko je za koga? Ko se za šta zalaže? Ko je na kojoj strani? Ko se bori za šta? WTF? I to malo vremena što imamo za sebe, sedimo u kafiću ili na branču i diskutujemo o nečemu što nikada nećemo moći da promenimo. Toliko stvari ide mimo naše volje da se bojim da više ne posedujemo ni sopstveni život, iako vam stručnjaci lepo kažu da izbor uvek postoji, mada ako ćemo iskreno, i postoji i to najčešće pogrešan. Skoro da ne poznajem čoveka koji se ne oseća kao da je u nekoj vrsti klopke, koji misli da će se svi problemi rešiti kada otvori bar na plaži ili okupi stado ovaca na planini, daleko od civilizacije. Međutim, gde god ima ljudi, ima i problema. Ovih istih, baš kao i na tom mestu na kom se nalazite. Dovoljan je bar jedan čovek da se ruinira ceo san, da vam ne da mira i da vam od sunčanog dana napravi kompletno sranje.

Prošle noći sam posle sto godina upalio televizor, nemački program, vesti. Kao ajde da vidim šta se dešava, nije u redu da živim ovde i da ne znam ama baš ništa. Već posle prvog minuta osećam kako mi anksioznost nadire iz peta direktno u mozak, jer nažalost počinjem da razumem o čemu se priča „za stolom“. Retorika je onako dosta isprofilisana, u rukavicama, lepo osmišljena, ali izaziva pravu jezu. Nije ni čudo što ljudi pre gledaju u raskošne obline Kim Kardašijan i slušaju gluposti po ceo dan, nego da sede ispred te kutije i upijaju pošiljke raznoraznih strahova. Ipak je zgodnije misliti da će sve biti okej ako se skinite goli i prošetate ulicom, možda vam se desi da zaradite milione ne radeći ama baš ništa. Međutim, upravo ta neizvesnost i čekanje momenta kada će Donald Tramp ili već neka druga budala da pritisne jedno dugme i pošalje nas u večnost, postala je preovladavajuća alatka uz pomoć koje se podgrejava konstantni strah od budućnosti. Sada je već jasno da biti bolje neće. Nigde. Može da bude samo gore, ali kako će biti, to možemo samo da sanjamo. Niko više nije siguran, a to je valjda i poenta. Tako se najlakše razmnožavaju strahovi svih vrsta. Samo do pre nekoliko godina mislili smo da je najgora stvar smrt, međutim u međuvremenu lista bojazni se do te mere proširila da odlazak sa ovog sveta na brz i bezbolan način predstavlja čak i neku vrstu premije.

Toliko ljudi je šokirano samoubistvom ovog poznatog kuvara. Da budem iskren, nisam bio neki njegov vatreni obožavalac, za mene je ipak moja baba najveća Najdžela Loson, ali me je iznenadilo to globalno iščuđavanje nad nečijim krajem. Okej, čovek je bio poznat širom sveta, nije to baš zanemarljivo, ali opet. Čini mi se da ni jedan drugi momenat na ovoj planeti ne može biti razumljivi od ovog sada da neko jednog dana samo ustane i posle tosta i kafe zakači konopac na plafon i popne se na stolicu da skine muku s vrata.

Život je svakako najdragocenija stvar koju imamo u svojim rukama, ali kada se pretvori u golo preživljavanje, shvatite da ništa ne držite pod kontrolom i pitate se gde grešite. Ako ne možete da promenite ugao gledanja na stvari, prestanite da razmišljate, jer čini se da smo i ovako i onako, svi u istim govnima. Sve dok se neko stvarno ne seti da spusti prekidač, pa da odhnemo. Bojim se da ima još mnogo do tada.

Tokin Minus jedan Ivan Tokin: Minus jedan Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Iznad zemlje Levo-desno Prozor u dvorište: Levo-desno Kalifornija Gistro priče: Kalifornija · · · ·