Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Kasnim, iako to nije moj stil, ali nekada čovek ne može da predvidi koliko mu treba od tačke A do tačke B, pogotovu ako je u nepoznatom gradu. Doduše, prevoz u Berlinu radi besprekorno i teško da možete baš da se vadite na to, ukoliko niste stigli na vreme. Osim toga, računate da je subota veče i da su svi već popili bar dva alkoholna pića i da mogu samo da se obraduju kada vas ugledaju.

Dok žurim, za mnom ostaju glasovi uličnih dilera koji promovišu robu za podizanje raspoloženja. U blizini se nalazi klub u kome treba da se dogodi ozbiljna žurka i iako je jako rano za izlazak, ljudi nestrpljivo čekaju u dugačkom redu da ih vratar pusti u carstvo clubbinga. Pokušavam da pročitam naziv ulice koji mi je potreban, ali se ne snalazim najbolje, nego lutam. Međutim, čak i kada se to desi, da skrenem u pogrešnom pravcu, ne paničim kao što sam to obično ranije radio, naprotiv, uživam u otkrivanju novih ćoškova. Nikada se ne zna u kom ćorsokaku se nalazi nešto što vam možda treba.

Na kraju ipak dolazim do cilja i kroz ogromne prozore restorana vidim da je večera uveliko počela, da su ljudi okrenuti jedni drugima, sipaju hranu i uživaju duboko u svojim razgovorima. Poziv sam dobio sasvim nenadano tog jutra od svoje prijateljice, ukrajinske filmske rediteljke, koja voli da konektuje različite ljude. Odlučujem da ipak ostanem još malo napolju, da ispušim jednu cigaretu, jer kasnije možda neće biti prilike za to.

Kada posmatrate ljude kroz staklo, dok se pomeranju i gestikuliraju, poput nekog nemog filma koji se odvija pred vašim očima, počinjete da uviđate govor njihovih tela. Postaje vam odmah jasno ko se kome dopada, ko bi želeo da pobegne glavom bez obzira, a ko je anksiozan i napet. Neverovatno je koliko se sve vidi, na samo nekoliko koraka, sa strane. Toliko mi prija da gledam sve te poze, ogrnute raznoraznim socijalnim maskama, kojima ljudi pokušavaju da se sakriju sami od sebe, a onda i od drugih. Pomišljam koliko zanimljivih okvira za naočari na jednom mestu, kao da svi žele da ukažu na svoju originalnost i visprenu inteligenciju. Toliko su upadljivi ti njihovi oklopi na očima da imate utisak da je u pitanju sajam optike, a ne obična rođendanska proslava.

U tom momentu ka meni ide malena grupa ljudi, uzimajući svoje kapute u očiglednoj nameri da smire svoju nikotinsku zavisnost na pet minuta. U inostrastvu je zapravo ta zabrana pušenja dovela do toga da se ljudi tako lako otvaraju drugima ljudima na puš pauzama ispred restorana ili bara. Zanimljiva je ta dinamika odnosa koja se dešava u trenucima kada vam neko zatraži upaljač ili šibice, pa iz čista mira počne da vam se ispoveda, misleći da vas više nikada neće videti u životu. Međutim, nikada se ne zna koga vi znate i koje delove priče možete da prespojite u svojoj glavi.

Ljudi vas ovde gledaju u oči i onda se osmehnu ili vas čak pozdrave. Možda su u pitanju lažni osmesi, ali uprkos tome, prija mi da komuniciramo očima iako se ne poznajemo. Osećate se dobrodošlo, iako to možda nema veze sa realnošću, ali i to mi je bolje od izostanka rekacije i ignorisanja na šta sam najčešće navikao.

Dok i dalje tako stojim, a moja cigareta dogoreva na hladnom vetru, sve mi to deluje kao uvodna špica nekog budućeg filma. Bacam opušak u peščanu pepeljaru, otvaram ogromna vrata restorana, osećam toplinu i zadah zvanica, dok iza sebe zamišljam kako se preko celog ekrana ispisuje naslov filma i stvarno se dobro osećam kao glavni glumac.

Ivan Tokin Ivan Tokin: Zamalo Gistro priče Gistro priče: Čega se plašim? Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Miris mog kraja Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ništa ne razumem ·