Prozor u dvorište - Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Skoro nikada ne znam kako da reagujem kada mi saopšte da je neko umro. Obično ćutim, tražim reči da kažem nešto što bi bio red da se kaže, ali sve što smislim mi bude glupo, pa onda držim jezik za zubima. Malo gledam u pod, malo uzdahnem, ali uglavnom se osećam kao budala. Mislim šta se govori nekome kome umre neko blizak, neko koga je mnogo voleo i bez koga misli da ne može da živi? Pa, iskreno ništa.

Prošle nedelje sam otišao da skratim bradu. Ne radim to baš često, pustim da se zapustim, pa odem baš kada više nemam kud. Postoji jedna šik gradska berbernica blizu Knez Mihailove ulice, sakrivena među tendama kafića gde većina Beograđana i stranaca voli da ubija vreme uz kafu sa šlagom ili tiramisu. Ako se malo bolje zagledate ili zastanete u tom delu ulice Kralja Petra, sa lakoćom ćete uočiti taj fragment dobrog ukusa koji polako, ali sigurno izumire u ovom gradu. Gotovo da na prste obe ruke možete da prebrojite takva mesta u kojima se osećate kao u nekoj vremenskoj mašini.

Kada sam tog dana zakoračio u frizerski salon Zorana Obešve nešto je bilo čudno. Činilo se da je to jedno uobičajeno popodne i da će gazda da izađe iza zavese sa cigaretom na muštikli i da vam dobaci neku sočnu psovku od milošte, međutim, vladala je tišina. Njegova žena sedela je na svom uobičajenom mestu i čitala novine. Ništa nije ukazivalo na činjenicu da su se stvari od moje prošle posete toliko izmenile, međutim, ona je samo ustala i tiho rekla da je Zoran umro. Ponovo mi se javio onaj isti osećaj o kome sam pisao gore, ta praznina koja jede svaku reč u mojoj glavi i ne dozvoljava mi da kažem bilo šta što je smisleno. Pogledao sam na gore, u pravcu crteža – bio je to njegov portret u pokretu, uhvaćen u toku rada – želeći da ga oživim za trenutak. Međutim, bilo je gotovo, i on je nestao ove godine. Zajedno sa svim onim velikim ljudima iz ovogodišnje liste umrlih.

Ne znam da li ste možda poznavali Zorana, ali čim biste ga videli znali biste da je brica. U belom mantilu, sa bujnim brkovima, sedeo bi na stepeniku, ispred svoje radionice, odmarao sa cigaretom u ustima listajući aktuelnu „Politiku“. Kada biste došli, uzdahnuo bi, kao da mu se baš i ne radi tog trenutka, jer mu remetite mir i harmoniju koju je teško sticao godinama – sam sa sobom. I pre nego što bi vas upitao ono čuveno pitanje: „Kako ćemo?“, izgovorio bi dve ili tri rečenice, onako više za sebe, nego za vas. To bi bilo dovoljno da imate utisak da ste možda pogrešili vrata i slučajno korčiili kod sveštenika ili u kabinet nekog nevidljivog filozofa. Imali biste utisak da je svaka rečenica neka lekcija i mudrost koju morate da zapamtite ili da nekoliko puta razmislite šta je hteo da kaže. U tom smislu, često sam mislio da u njemu živi Duško Radović, kao da je duh tog besprekornog namćora i izvanrednog uma prešao u njegovo telo i nastavio da živi, umesto na radiju, upravo tu u toj starinskoj berbernici iz trideset i neke godine. Skoro uvek zabrinutog lica, mizantropski raspoložen, ali i u dobroj formi za dijaloški ping-pong, igrao se sa makazama i šišao gotovo zatvoreniih očiju.

Poznavao je dobro ljudske glave i karaktere linija lica. Zato i niste mogli tek tako da se zazate s njim. Čak i kada ste mislili da ste uspeli da ga nadmudrite, on bi vas sačekao sa novom replikom koja je nepogrešivo bila as za njega. Nedostajaće mi, iako ga nisam redovno posećivao. Sebično sam mislio da će uvek sedeti tamo u tom malenom parčetu univerzuma koji se razlikuje od svega onoga što ovaj grad poseduje danas. Imao je običaj da kaže dok sam još na vratima: „Pozdravite naše i vaše.“
E, pa Zorane, pozdravite sve gore. Vidimo se.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Promena Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: Partijke i partijci Escajg generacija SCHNELLFICKEHOSE: Generacija escajg Pipači knjiga (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Pipači knjiga ·