Prozor u dvorište, foto:  Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Sedim u čekonici pred ukrcavanje na let. Noć, koja iz dana u dan, sve više skraćuje dan, uveliko je pala. U vazduhu se, pored teških parfema putnika, oseća dolazak jeseni i početak škole. Sinonim za melanholiju – prvi septembar – dan sve postaje teško i tromo, momenti kada znamo da je odzvonilo letnjim avanturama, golim ramenima i spavanju do kasno.

Gledam tužna lica saputnika, svi smo manje više deprimirani što se ponovo vraćamo tamo odakle smo jedva čekali da pobegnemo i da se možda, nikada i ne vratimo. Međutim, već nekoliko puta užurbani ženski glas sa razglasa najavljuje dolazak našeg leta, informaciju koja nam sarkastično sasipa istinu u oči da je došao trenutak da se probudimo i vratimo se u realnost.

Stvarno je zanimljivo koliko je potrebno da akumulirana magija godišnjeg odmora iščezne. Ne znam da li su se neki sociolozi ili naučnici tog tipa bavili ovom pojavom, ali bilo bi interesantno saznati i izmeriti tačno u minut kada ljudski mozak iz stanja sreće i opuštenosti prelazi u očaj i spazam. Ponekad mi se čini da radost koju osećam tokom svih dana te „uslovne“ slobode koju tako simbolično nazivamo godišnjim odmorom, nestane za samo par sekundi, koliko da sačekam kofer da izađe iz aviona. Još dok taksisti diktiram svoje koordinate, kroz prozor se uvlače gradski izduvni gasovi: naviru nepotrebne informacije, čuje se eho izmišljenih tračeva, osećaju se pogledi samozvanih sudija. Točkovi kao da se tope pod užarenim asfaltom koji preliva toksična lavina koja izvire iz svake pore grada.

Pokušavam da dođem sebi tako što buljim u prazno, omamljen rasvetom autoputa i sveže nalepljenim bilbordima, prizivajući atmosferu spokoja koja je trajala još pre samo nekoliko sati. Neverovatno je zaista kako samo promena mesta može da utiče da se sve padne u vodu, da se istopi kao sladoled i nestane. Već me hvata panika od otvaranja i čitanja elektronske pošte, poslovne i privatne, prolazak kroz tunel na Zelenom vencu i generalno sudar sa realnošću. Skoro svaki put imam potrebu da kažem taksisti da okrene automobil na sledećem skretanju i da me vrati na aerodrom. Maštam o toj prilici da izađem, sa koferom u kome se prljave stvari, kupim kartu za bilo gde i ponovo se vratim u stanje u kome ništa ne postoji, osim protoka vremena.

Otključavam vrata stana u koji se ustajala vrućina podmuklo uvlačila pune dve nedelje, koliko nisam bio tu. Jedini zvuk koji čujem je troma melodija koju proizvodi motor frižidera i zvuči kao da će da izdahne svakog časa. Ne znam kako vas, ali mene upravo taj zvuk podseća da sam se zaista vratio, da sam pristao da se ponovo uključim u realne tokove života. Sve počinje onda  kada se frižider napuni.

Sipam malo preostalog rozea u čašu i pravim špricer, malo glamura u znak dobrodošlice samom sebi, nije na odmet. U potpunoj tišini roje se misli o smislu i željama u kojima nema ni kuće sa bazenom, ni skupih kola, ni važnih nagrada, ni egzotičnih destinacija. Ono što u tom trenutku želim dok pijem izlapelo vino je samo jedno: mnogo više slobodnog vremena. Mislim da je to jedino istinsko bogatstvo koje čovek može samom sebi da pruži. Ili kupi, bar na kratko.

Gistro priče, Skoča Gistro priče: Zašto svi odlazimo u tri lepe? Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Rane Pamtim samo sretne dane Prozor u dvorište: „Pamtim samo sretne dane“ Gistro priče, foto: Vladimir Skočajić Skoča Gistro priče: Gde su ti snovi, dječače? · ·