Zamislite želju (Foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Prošle nedelje sam proslavio 35. rođendan. Da budem iskren, zbunjen sam i kao da ne mogu da objasnim kako se zapravo osećam. Kao da ja više nisam ja, kao da sam postao neko drugi. Imam utisak da sam iz jedne kože ušao u drugu, tako nekako. Manju majicu, zamenio većim brojem. Kada sam otvorio oči tog jutra, pomislio sam, dobro je, još uvek sam živ. Nisam neki ljubitelj svojih rođendana, to je poznata stvar, mada se ne plašim starenja i naboranog čela. Šta više, otkad sam se rodio, jedva sam čekao da omatorim. I reklo bi se, želja se ostvarila. Odrastao sam.

Čini mi se više nego ikad, ljudi se plaše starenja i prolaznosti života, uprkos tome što se velika većina i ne trudi da živi u skladu s tim. Radije će s izbotoksiranim licima, savršeno izvajanim telima bez glutena, sedeti i buljiti u neki od ekrana u njihovoj blizini, nego što će pomisliti da im je danas poslednji dan u životu. Ubijaće minute notifikacijama, iščitavanjem nepotrebnih informacija, halapljivo konzumirajući friške senzacije, smešnih video klipove, nego što će ga trošiti negde u realnosti bez dostuponosti online sveta. Ljudi su prestali da gledaju jedni u druge. Više ne možete ni da flertujete u prolazu, s obzirom da je velika većina zauzeta buljenjem u telefon.

Zanimljivo je da ne razmišljamo šta smo sve prošli u životu, dok nas FB ne obavesti koliko su nas puta „prijatelji“ lajkovali ili dok ne izvuče neki post iz naftalina, da se podsetimo koliko smo bili „pametni“ pre samo dve godine. Onda pomislite, bože, šta sam sve prevalio preko glave do sada? Koliko je to loših dana? Depresivnih ponedeljaka? Euforičnih momenata? Smeha? Suza? Napora? Lenjosti? Zadovoljstva? Bahatosti? Sebičnosti? Žrtovanja? Ogovaranja? Besa? Nežnosti? Agresije? Otrova? Navika? Svakodnevice? Svega. Sve to živi pohranjeno u nama. Važni datumi, potisnuti sati, urezani dani. Koliko god pokušavali da to sakrijemo ili ulepšamo, to nosimo sa sobom. Botoks na svu sreću na ispravlja linije života, već bore.

Danas među ljudima postoji neka čudna konvencija u kojoj vlada teorija da ste „u najboljim godinama“, bez obzira koliko svećica imate na torti. To je valjda neko ohrabrenje da se ne plašite onoga što sledi, a to je sigurna smrt. Još ako imate sreće pa da ne umrete od raka, side ili siromaštva, nego onako kraljevski, u snu, onda se isplati sve što ste proživeli. Međutim, ako se svi usponi i padovi, neuslišene molitve, neispunjene želje, porazi i gubici, još i krunišu nekom gadnom bolešću pred kraj, onda baš niste imali sreće. A možda je takav sled stvari postao sasvim uobičajena pojava na koju bi trebalo da se naviknemo. Pa ako se pojavi nešto dobro, da se autentično obradujemo.

Živimo u vremenu globalno lošeg raspoloženja, tako da smo i na rođendane počeli da gledamo kao na lošu vest, jer bože moj, sve smo bliži tom sudnjem danu koji niko od nas ne želi da doživi. Ako ikako može, želeli bismo da se taj trenutak odgodi koliko god može, u nadi da ćemo ipak pronaći rešenje za dugovečnost. Međutim, dok se to ne desi, miris oduvanih svećica sve više će da nas podseća na sopstveni parastos, duboko svesni da se zamišljene želje ne ostvaraju tek tako.

Moraju da se zasuču rukavi i kada su želje u pitanju. A to malo ko želi. I hoće. Uglavnom, sve čekamo da nam padne s neba. Pa i ta famozna smrt.

Zeleni venac (foto: Skoča) Gistro priče: Sjaj i beda Zelenog venca Draga Nadice Apolitični Jure Draga Nadice: Predaja bez borbe Ispovedanje pred pepeljarom (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Naše pepeljare Gradski prevoz (foto: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Gradski prevoz · ·