Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Postoje dani kada se zaista zapitam ko sam. Taman mislim da se dobro poznajem, međutim, odjednom više ne znam šta da mislim. Tako je malo potrebno da se sve preokrene, da iznenadim samog sebe. Doduše, možda nije ni to loše, ali kako se to tako lako desi, kao ono kad se iz čista mira udarite u ivicu stola.

Ne mora to niko da zna, niti se to baš vidi golim okom, ali meni pred samim sobom bude čudno kad shvatim ko to sve živi u meni, a da toga uopšte nisam svestan. Ponekad je dovoljan samo jedan jutaranji pogled u ogledalu ili nešto sasvim bezveze, što može da me izvrne kao čarapu, da pomislim da više nisam onaj čovek od juče.

Ne znam da li se i vama dešava slična stvar, ali ima dana kada ne mogu da se svrtim. Prsti samo nekud idu, lutaju, pale i gase aplikacije na telefonu, bez razmišljanja udaraju srca i sviđanja, čisto da se nešto dešava. A onda ubrzo nakon toga, kada počnem ozbiljno da istražujem šta je dnevni utisak tog sajber dana, stegne mi se nešto u grlu, počnem da mislim kako je sve ovo uzalud što radim, jer mi se iz nečijih postova ili fotografija čini da je, iz nekog razloga bolji od mene. I mislio sam da sa mnom nešto nije u redu, da to nije baš normalno ali onda sam naleteo na simpatičnu ispovest u Guardianu, gde u sekciji „zdravlje“, Moya Sarner elaborira temu The age of envy: how to be happy when everyone else’s life looks perfect. Da ne bude zabune, nije da me danima jede zavist ili da „ljubomora pomalja svoje ružno lice“, ali mene zabrinjava i tih nekoliko sekundi za koliko mi se prostrese celo telo. To je otišlo toliko daleko da sam sebi zabranio kopanje po tuđim biografijama na Wikipediji i poređenje njihove godine proizvodnje sa mojom, jer me to uznemirava više od činjenice koliko neki ljudi imaju para na računu, a nisu premašili ni tridesetu. Ali, zahvaljujući ovoj ljupkoj novinarki koja se baš potrudila da lepo objasni jednu od podmuklijih epidemija civiliazije u kojoj živimo, malo mi je lakše kada znam da milioni ljudi ustaju i ležu sa istom knedlom u grlu. Nije ni čudo da se to dešava kada nam pred očima neprekidno titraju nečija savršena tela, lepo postavljeni ručkovi, večere, pogledi s prozora, uspesi, tako sve izloženo na tacni u nebrojeno mnogo primeraka. Jeste, sve je to lažno, to znaju i ptice na grani, osim ako se ne postavi #nofilter, što ipak menja situaciju, ali mi verujemo u te slikovnice na koje smo navučeni da prelistamo svakog dana za „dobar dan“ i „laku noć“.

Počinjem da vežbam da ne razmišljam o drugima uopšte, jer dobro je poznato da nismo svi isti. Još kada mi neko „pametan“ kaže da je upravo u tome i lepota ovoga sveta, malo se zapitam da li je uopšte okej da neko može da ima nešto, što vi nemate i obrnuto. Nije mi jasno zašto se malo ne poradi na promeni one konvencije Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima. Mislim okej, treba svi da imamo vode i pravo govora, nije sporno, ali gde su svi ti kamioni i avioni, koji prave razliku i seju frustraciju. Zašto se tome već jednom ne stane na put?

Jednostavno, nije mi jasno kako smo dopustili da se razvija jedan golemi karcinom koji se šire brzinom wi-fi signala i truje nam mozak iz sekunda u sekund. Svet je prepun pitanja, a nudi tako malo odgovara. Imam utisak da bi možda bilo bolje da se osmisli neki kondom koji bi nas štitio od cele te poplave simulakruma koji se izlivaju iz tuđih profila u želji da drugoga načine zavidnim i manje vrednim. Kakav bi to bio izum, dovoljno snažan da se suprotstavi tom fascinantnom porazu i nazadovanja čovečanstva u jeku napredovanja svih mogućih sila i olakšica života u vidu pikselizovanog univerzuma.

Međutim, lako je reći, treba se i odupreti, zauvek zalupiti vrata tom sladostrašću u kome svi jednako učestvujemo. Taj zavisnički položaj žrtve, u kome mrzimo tu svoju potrebu, ali uprkos svemu nastavljamo da je upražnjavamo, jer nam je bar na tren lepo, zaboravljajući da nam zavist neosetno jede svaku poru i pretvara se u nemoć koja hrani mržnju. Zato nam džaba organski proizvodi, afirmacije, meditacije i pozitivno razmišljanje. Nikada nije bilo lakše pasti ovoliko nisko koliko danas. Dovoljan vam je samo jedan izvor brzog interneta, prozor u svet sa koga svakog dana skačemo u ponor.

Televizor Lara Marinković: Šta je bilo posle… Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Pogubljeno vreme Milena Dravić Ispovesti uživaoca pop kulture: Milena Dravić i ja Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Ružičasti poklopac · · · · ·