Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Već nekoliko sati ležim na travi u parku. To je neki čudan običaj ovde. Kada grane sunce i živa u termometru pokaže više od 15 stepeni, svi se poskidaju i trče u parkove. Osluškujem kako mi srce ubrzano lupa, usled napada anskioznosti, dok gledam kako avioni ostavljaju tragove na nebu i zamišljam želje. Više ne znam ni šta da poželim, jer se plašim da se to zaista i ne ispuni.

Iz pozadine dolaze glasovi radosne dece koja se slobodno igraju. Nekoliko bluetooth zvučnika prave kakofoniju od liste najrazličitijih pesama koje čujem po prvi put. Ništa ne razumem, naravno, ali nema veze, bitno je da nešto svira. Unaokolo, sa roštilja se mešaju intenzivni mirisi prženih kobasica, mesa i povrća. Ništa od toga mi ne smeta, jer na momenat, sve izgleda jezivo idilično i bezbrižno da nekako, ne znam kako, uspevam da zaboravim da realan život zaista postoji i da ponedeljak nikada neće osvanuti. Zamišljam da će zauvek ostati nedelja i da će trajati u nedoged, baš kao ponavljanje pesme koja vam se svidela pa je puštate od početka, sve dok vam se ne zgadi.

Međutim, vreme se ne da zaustaviti. Sve ide svojim tokom, sve brže i brže, dok trepnete, već je pao mrak i na horizontu se nazire novi dan. Na kraju je, ipak je osvanuo ponedeljak, iako to nisam želeo, ali realnost vas pronađe gde god da se nalazite. Taj poziv je teško izbeći, jer je uporan i ne prestaje da zvoni sve dok ne podignete slušalicu ili se zaista ne probudite iz sna. A onda kada se osvestite i ponovo vratite na kolosek, shvatite da ona dva dana odmara nisu bila dovoljna. U stvari, koliko god da se odmarate, uvek je malo i moglo bi više. Večito sebi postavljam pitanje, šta bi se dogodilo sa mnom da mi neko da slobodno na koliko god hoću? Kada bi zaista bilo dosta? Da li bih se ikada dovoljno zasitio da ne radim ama baš ništa. Mislim da bi to, u mom slučaju, moglo da traje zauvek. Ali, ozbiljno.

Kako je lepo videti sve te ljude u parku koliko se raduju životu bez briga. U tim trenucima, kada se otvara nova flaša vina ili piva, nikome ne pada na pamet koliko je dužan banci, šta sve treba da uradi sledeće nedelje ili kako će da preživi do kraja meseca sa novcem koji je preostao na računu. U toj mikro sekundi, koliko i traje svaki oblik sreće, prelama se zapravo stravična nesreća ove civilizacije. Stavljeni iza rešetaka realnosti, poput životinja, razmišljamo kako ćemo jednog dana zaista biti slobodni: kada osvojimo sedmicu na lotou ili kada nam neko sasvim nenadano ostavi veliko nasledstvo.

Pokušavam da zamislim svet u kome niko od nas više nikada ne bi ništa radio. Da li je to zaista moguće? Šta bi se desilo sa nama kada bismo po ceo dan provodili u kafićima, naručujući pića i razmišljajući gde ćemo da idemo dalje da gubimo vreme? Da li je to i na jedan način održiva ideja ili je to destilovana infantilnost na kvadrat? Zašto neki ljudi imaju više, a trude se manje? Ili zašto neko živi lagodnije, a to nije zaslužio? Ili mi to samo tako mislimo, jer je trava uvek zelenija u tuđem dvorištu?

Jednom sam u poslovnom razgovoru uspeo da kažem: „Ali, to nije fer!“ A onda sam kao odgovor i udarac natrag dobio rečenicu: „Ali, život nije fer.“ Iako sam u tom trenuku mislio da to zvuči toliko van svake pameti, sve više počinjem da mislim da je to stvarno tako. Nekome je život majka, a nekome maćeha. Međutim, ono što ne znamo je činjenica da za sve nas, koliko god mislili da nam je lako ili teško, život izbliza izgleda kao neosvojiva planina. Svako na svom putu ima dovoljno prepreka i muka da je najlakše odustati. Sada i odmah.

Uvek sam mislio da nema ništa lepše nego na pitanje čime se baviš, odgovoriti kao junakinja iz filma La grande bellezza: „I am a rich.“ Međutim, kako vreme prolazi i život mi se skraćuje iz sata u sat, sve više shvatam da poenta nije u lovi, već u gluposti. Dovoljno je samo da ne shvatate život previše ozbiljno. I to nikada, ni u jednoj situaciji. U tom slučaju, možete do mile volje da gledate u nebo i da vam ponedeljak nikada dođe po svoje.

Ptice Nikad domaćica: Kolena Veliki petak Gistro priče Skoča Gistro priče: Veliki petak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Subjektivni osećaj Žena majka seljanka Marija Ratković o svemu: Žena, majka, seljanka · · · · ·