Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanovića
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam koliko sam puta do sada čuo onu rečenicu: Bože, šta ti je život? I stvarno, bez obzira na sve ove bizarne okolnosti pod kojima živimo danas, u našoj zemlji, kakva god da je, život je magičan i tragičan, da ne kažem, život je čudo. Sva sreća pa se mozak trudi da zaboravi sve ono ružno, odvratno, potresno, uznemiravajuće, traumatično. Sve ono što nam se dešava dok pokušavamo da stvorimo uslove da budemo srećni i ispunjeni. Da nas ništa ne žulja u cipelema u kojima koračamo tempom koji nam prija.

U kući moje babe u Nikšiću uvek su svraćali ljudi raznih profila, živopisni i puni priča. Kuća se nalazila na raskrnici svih puteva ili su svi ti ljudi sami stvarali okolnosti za usputne posete u kojima su otvarali dušu mojoj babi. Ona bi sedela, poput kakvog nadri tarapeuta, zavaljena u somotnu fotelju, sa cigaretom među prstima i pomno slušala svakog od njih. Ja bih se po običaju zavlačio ispod stare i masivne komode, uprkos zabranama da mi tu nije mesto, jer „odrasli pričaju“, praveći se da se igram, a u stvari u želji da upijem što više njihovih tajni koje su tako olako delili. Ljudske sudbine su beskrajne, mogu da vas odvedu u pravcima o kojima niste mogli ni da sanjate, uzbudljivo pokazajući da život uopšte nije tako jednostavan kako se sa strane čini. I zbilja, nikada ništa nije onako kako izgleda. Uvek se iza nečije spoljašnosti krije neočekivani univerzum sticaja okolnosti koji laganu konverzaciju pretvara u teške drame. Tako sam i ja naučio da slušam ljude, da pažljivo pratim ritam bujice reči koja izlazi iz nečije duše i pretvara dosadan dan u nešto što ću pamtiti dok sam živ.

Pre nekoliko dana sam tako, sasvim slučajno, slušao jednu potresnu ljudsku ispovest. Želeo sam da se opustim nakon napornog radnog dana, popijem par alkoholnih jedinica i odem kući da utonem u san bez razmišljanja. Međutim, život me uvek iznenadi ili samo ja obraćam pažnju na toliko detalja, da mogu nakon nekoliko sekundi svačiji život da vidim kao filmsko platno ili kao pozornicu. Duboko verujem da sve što nam se dešava u životu ima neki razlog, biva znak za dalji korak ili postaje lekcija za kasnije. Za mene su obične ljudske priče veće od bilo koje obavezne literature, važnih podataka iz bilo koje istorije čovečanstva kojim nas tovare tokom obrazovanja. U tim mikro svetovima koji nas okružuju ima mnogo više važnih poglavlja od bilo koje teorije ili doktorske disertacije. U talogu svačije prošlosti leže mnogi odgovori, preko kojih se tako lako prelazi, jer se smatraju najobičnijim ćaskanjem, a zapravo se radi o razmeni, besplatnim časovima koji vas mogu naučiti življenju.

Ja sam lutalica i volim ljude. Nekada sam mislio da je biti miznatrop, poput Uelbeka ili onog Bernharda, tako dobra pozicija, međutim to ne da više ne mislim, nego duboko prezirem one koji kažu da su ljudi grozni. Čak i oni najgori među njima, koji me svakodnevno podsete na činjenicu koliko ovaj svet može biti odvratan, u meni izazivaju potrebu da saslušam šta ko ima da kaže. Bude mi teško da razumem, ali se trudim da u svačijoj priči vidim motiv. Razlog da se preživi. Na kraju, nismo svi isti i nemamo iste potrebe.

Često sam sklon da sam sklapam priče i izmišljam u glavi šta se krije iza koga. To me zabavlja, ali istovremeno i demantuje u trenucima kada se zaista približim i pogledam nekoga u oči. Gotovo nikada nije onako kako sam zamišljao da jeste.

Bože, šta ti je život je priča svih nas. Zato pokušavam da živim što više slušajući druge. Sebično, ali to je možda jedini način da neko nekad čuje i mene.

Decu ne donose rode Gistro priče: Decu ne donose rode Prozor u dvorište, foto:  Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Vreme koje se topi Gistro priče, Skoča Gistro priče: Zašto svi odlazimo u tri lepe? Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Rane ·