Australopithecusa u šetnji (umetnički rad: John Gurche)
U VAZDUHU · flešbek

Svi smo videli ilustraciju o poreklu ljudske vrste: s jedne strane nacrtan je naš daleki predak, koji hoda na četiri noge, a onda sledi niz od nekoliko pogurenih bića koja se postepeno uspravljaju u modernog čoveka.

Ova primamljiva zamisao postala je poznata kao Marš napretka. Otkako se prvi put pojavila 1965. godine u knjizi Early Men, kopirana je, ali i kritikovana, bezbroj puta. Iako to nije bila namera autora i urednika knjige, ilustracija ostavlja utisak da je evolucija tekla pravolinijski i da, gotovo s predumišljajem, vodi ka pojavi inteligentne ljudske vrste zagledane u budućnost.

Kao da nas je sramota sopstvene prošlosti, požurili smo da se krupnim koracima udaljimo od nje. Pored toga što evolucija nije tekla pravolinijski i što ne mari za naš egocentrizam, portreti naših predaka, koji se prikazuju na još uvek popularnom Maršu napretka, liče na bića iz starih naučnofantastičnih filmova. Oni hodaju na dve noge, ali ih bestijalni robusni torzo i velika glava uporno vuku ka zemlji, poručujući da s ljudima nemaju mnogo toga zajedničkog. Sada znamo da je to još jedna u nizu pogrešnih interpretacija. Koraci iz osvita čovečanstva bili su znatno lepši i graciozniji.

Na lokalitetu Letolij u Tanzaniji 1978. otkopani su fosilizovani otisci stopala, koji pokazuju da su naši preci mogli da hodaju na dve noge još pre 3,6 miliona godina. Pronađeni tragovi pripisuju se vrsti Australopithecus afarensis, čije je lice imalo mnoge odlike koje srećemo kod savremenih antropoidnih majmuna. Međutim, nisko čelo, koštani greben iznad očiju, ravan nos i odsustvo brade ne potvrđuju tešku, pogurenu šetnju.

Otiske s Letolija, otkrivene tokom prvog iskopavanja (pre dve godine pronađeno je još tragova), ostavile su tri jedinke. Trag koji su nam ostavile dug je 27 metara i pokazuje da je hod ranih hominina bio uravnotežen. Australopithecusi su se, kao što je slučaj i kod današnjeg čoveka, oslanjali prvo na petu, a zatim na zaobljene delove stopala i prste.

Zbog karakterističnih kostiju lumbalnog dela i velike udaljenosti prstiju od palca, koji je prilagođen za držanje grana, majmuni hodaju drugačije. Otisci koje oni ostavljaju nisu slični našim. Kada su uspravljeni na dve noge, kolena majmuna su savijena i oni se zanose pri koračanju, što se ne može reći za Australopithecusa.

Magični okamenjeni otisci iz Afrike nisu jedini dokaz za rani bipedalizam, kako se hodanje na dve noge stručno naziva. Rezultati proučavanja kostiju lobanje, kičmenih pršljenova, karlice, kolena i stopala Australopithecusa, takođe poručuju da slobodno možemo zaboraviti na povijene učesnike Marša napretka. Više nema sumnje u to da je napredak, ako uspravno koračanje opisujemo kao takvo, postignut znatno ranije nego što ta nesrećna ilustracija želi da prizna.

pagecover Odeća koja definitivno bode oči početak Izum koji je promenio svet: Prvi telefon sa kamerom koji je omogućio trenutno slanje fotografija -1491929760_cover 5 opšteprihvaćenih činjenica o Vikinzima koje su pogrešne Lepota antika CM retro kutak: Kako se kroz istoriju menjalo poimanje lepote · · ·