Naslovna fotografija - Jelena Puzić u monodrami Pu spas za sve nas (foto Ivana Vesković)
KULTURA

Bila je potrebna samo jedna žena da bi se spasilo više od 10 000 mladih života. Jedna, koja se za vreme Drugog svetskog rata kockala sa sudbinom i suprotstavila zlu u ustaškim logorima. Njeno ime je Diana Budisavljević, a mi smo to ime zaboravili. Decenijama smo ga ignorisali, poput duge liste s imenima odojčadi, dece i tinejdžera kojima je Austrijanka velikog srca uspela da pruži pomoć.

Koncentracioni logor Jasenovac radio je punom parom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i pre nego što su partizanski odredi doživeli poraz na Kozari 1942. godine. Posle toga, u raljama njegove mašinerije i okolnih logora završilo je na hiljade Srba. Mnogi su ubijeni ili poslati na prinudni rad u Nemačku. Oni koji su ostali, uključujući žene i decu, nastavili su da preživljavaju ustašku verziju pakla.

Diana je čula priče o zločinima kada je posetila Nemačku. Po povratku u Zagreb, u kom je živela kao supruga uglednog srpskog hirurga, želela je da pomogne. Na pitanje da li bi pored davanja priloga organizovala neku dobrotvornu akciju, odgovorila je odrično. Rekla je da nikada nije bila član nekog udruženja i da nije prikladna za takav posao. Nekoliko godina kasnije završiće pisanje dnevnika, neprocenjivog istorijskog svedočanstva o ratnim zločinima nad decom, koji pokazuje da je Diana bila više nego dorasla organizovanju pomoći.

U vladavini bratstva i jedinstva, posle rata, nije bilo poštovanja za događaje koji su poznati kao Akcija Diane Budsavljević. OZNA je ovoj ženi oduzela kartoteku s imenima dece, koju je pažljivo vodila da bi mališane vratila pravim staraocima; ako prežive – bilo deca, bilo staraoci. Znala je da je time poražena nada za bezbroj roditelja koji su tražili svoje kćeri i sinove i verovatno je naslućivala da će se zaboraviti na hiljade dece koja su, zahvaljujući ustaškim logorima, umrla od torture, iscrpljenosti i gladi.

„Pre dve godine gledala sam emisiju na televiziji i bila sam iznenađena što pre toga nisam čula za Dianu Budisavljević. Zapravo, bila sam besna zbog nepravde koju, kao narod, stalno činimo nad velikim ljudima koji su nas toliko zadužili. Priča o Diani trebalo bi da stoji u udžbenicima istorije, a ne da, zbog političke situacije, bude zaboravljena tako dugo“, kaže mlada glumica Jelena Puzić, koja je shvatila da se sama mora potruditi ukoliko želi da heroinu Drugog svetskog rata pomeri sa margina istorije. Kako nije imala novac za film, osmislila je autorski projekat – monodramu Pu spas za sve nas.

„…kakvi su se bolni prizori tu odvijali. Koliko je bilo hrabrosti u tih žena. Neka mala deca nisu se htela odvajati od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima ’biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe‘. I uvek opet tiho pitanje upućeno nama, hoće li više ikad videti svoju decu… I nakon upisa u listu, poslednji zagrljaj, poslednji poljubac, često samo na brzinu…“ – reči poput ovih mogu se pročitati u Dnevniku Diane Budisavljević, ali i čuti u monodrami Pu spas za sve nas. Gluma Jelene Puzić daje im posebnu snagu i čini ih još potresnijim, ako je to uopšte moguće. Njeno umeće da na sceni oživi kompleksan Dianin lik zaista je zadivljujuće, čak i ako imamo u vidu da je pažnju skrenula ulogama u filmovima Pored mene i Otvorena.

„Gotovo osamdeset odsto događaja o kojima govorim u monodrami autorka teksta Nina Džuver preuzela je iz stručne literature. Pored toga, Dianu sam tražila i u ženama iz svog okruženja. U svojoj majci ili profesorici, na primer. Od svake snažne žene koju poznajem pozajmila sam nešto. Ipak, sve vreme sam se suočavala sa činjenicom da ja, kao i većina ljudi, nisam sposobna za Dianino delo. To je bolno saznanje koje ne prija svakodnevnoj sujeti i sa kojim se teško mirimo. Lako je reći – ’ispravno je spasavati decu, ja bih isto uradila na njenom mestu‘, ali to jednostavno nije istina i to je, kad je trebalo, uz malobrojne saradnike uradila samo Diana“, kaže Jelena, koja počast Dianinom požrtvovanju odaje emotivno i fizički veoma zahtevnom ulogom.

Akcija Diane Budisavljević ostavljala je traga na njenoj duši. Deca su joj umirala dok se sa njima satima vozila, često i u vagonima za marvu, dok ih je izgladnele i bolesne premeštala iz jasenovačkih logora u Zagreb, u hraniteljske porodice ili bolnicu. Uzdala se samo u usmeno odobrenje za obavljanje dobrotvornog rada i čekala kada će, poput drugih hrabrih ljudi, izgubiti život. Donekle je bila zaštićena time što je Austrijanka, ali je vrlo dobro znala da joj je glava u torbi. Smršala je, izgubila kosu i imala stomačnih problema, za koje su joj doktori rekli da su psihosomatski.

Sve što je preživela, Diana je nosila sa sobom u tišini do 1978. godine, kada je preminula. Jelena zbog toga pred svako izvođenje strahuje da se neće uspešno izboriti sa tim iscrpljujućim, strašnim iskustvom. Na maloj sceni Ustanove kulture Vuk Stefanović Karadžić, gde je predstava dosad izvođena, i gde će se vratiti na jesen, ona govori Dianinim glasom. Strahovi su joj, međutim, neopravdani.

Ako postoji mana u Jeleninom izvođenju, onda se ona može primetiti samo u tome što ponekad deluje kao da je pojedine pokrete prilagodila većoj sceni i brojnijoj publici, s tim što se mora istaći da je režija, za ograničene mogućnosti monodrame kao žanra, veoma inventivna i udaljena od klišea. Diana i monodrama su na taj fer tretman dugo čekale. Predugo, ako imamo u vidu da je naša zaboravljena heroina spasila mnogo više života od opšte poznatog Oskara Šindlera ili Irene Sendler, dvaput nominovane za Nobelovu nagradu za mir.

#Kulturna Sreda mts i #KulturnaSreda poklanjaju umetnička dela Zoran Ferić promocija Autor najčitanijeg hrvatskog romana dolazi u Beograd Manastir Ostrog Koliko dobro poznajete istoriju manastira Ostrog? Njegošev mauzolej Jeste li već posetili Njegošev mauzolej? · · · · ·