grlic
U VAZDUHU · intervju

Prvi dani oktobra u Beograd su doveli i glasovitog jugoslovenskog i hrvatskog filmskog reditelja Rajka Grlića. On je u Beogradu predstavljao srpsko izdanje svoje (autobiografske) knjige „Neispričane priče“ (u izdanju Lagune), a upravo ova knjiga bila je centralna tačka našeg razgovora.

Hajde da krenemo od (pra)početka… Zašto je nastala knjiga Neispričane priče?

Prapočetak nastanka knjige su ratne devedesete kad sam, što racionalno što iracionalno, zaključio da više nema smisla praviti filmove. Shvatio samo da smo moja generacija i ja živeli u iluziji da naši filmovi pomažu nekom da nešto shvati. Zapravo, živeli smo u jednom veoma zatvorenom krugu, i u doba buđenja tog ludila nacionalizma činilo mi se da je potpuno besmisleno snimati. Onda sam počeo zapisivati ideje za razne filmove o kojima sam sanjao, a koji se nikad neće dogoditi zato što bi svaki od njih imao budžet od sto miliona dolara. Kad se već sanja, nek se ozbiljno sanja. Stvarnost nas je čitav život učila da pri snimanju filma treba ekonomisati: da nisu tri osobe u sobi nego dve, da su četiri stolice a ne šest… Para nije bilo za više.

Mi, reditelji s ovih prostora, što svesno što nesvesno, istrenirani smo na to malo, sitno, da se u životu igramo s tim minimalizmom. Zato mi se činilo da pisana reč podnosi bezobrazluk bogatstva. A kad čovek počne zapisivati, to se isprva zvalo Mojih 100 najboljih filmova koje nikad neću snimiti, a onda sam usput počeo praviti beleške i o drugim stvarima, i onda se u tom kompjuteru, u tom fajlu, našla ogromna količina stvari.

Kako je onda nastajala knjiga u smislu „montaže“, kako je „montirana“?

Knjiga je „montirana“ tako što sam isprva odabrao 30-40 od 170 i kusur pojmova, i to pokazao Antu Tomiću, svom scenarističkom saborcu tokom ovih poslednjih 15 godina. On je počeo vikati: „Ti to moraš objaviti!“ Onda sam prvi put počeo ozbiljno razmišljati o tome. S jedne strane mi se činilo da je nepristojno „ići u gaćama na trg“, a s druge strane mi se činilo da živim u situaciji, vremenu i gradu vrlo nejasnih parametara i da bih rado razjasnio svoj položaj i saopštio svima šta je meni važno a šta nevažno. Tomiću sam poslao prilično zaokružen i uobličen tekst, jedno dve godine pre nego što će biti štampano, i on je to odmah dao Marini Vujčić, urednici Hene, koja je rekla: „Ja ću to objaviti, slagao se ti sa tim ili ne.“ Šta da kažem… Zaigrala mi je na ego da je to fantastično, pa sam pristao, ali uz zahtev da mi dâ još godinu dana da napisano uobličim do kraja.

I, da li je bilo nekih uredničkih intervencija nakon što ste predali tekst?

Ne. Ništa značajnije. Ubačene su neke novohrvatske reči, kao na primer: kaže se „odvjetnik“, dok sam ja odgajan da se kaže „advokat“. I tako dalje… Bilo je desetak ispravki tog tipa. Ja tvrdim da je „hiljadu“ hrvatska reč, a da je „tisuću“ ruska, ali u Hrvatskoj kad kažete „hiljadu“, svi vas isprave, od konobara pa nadalje… Bilo je takvih jezičkih sitnica, ali nijedna suštinska promena. Urednica je bila fantastična, lektorisala je i pripremila čitavu knjigu.

Da li ste tokom rada na Neispričanim pričama i nakon objavljivanja knjige bolje osvestili svoju poziciju? Da li se nešto promenilo?

Previše mi je godina da bih sad nešto suštinski menjao, ali mi je ova knjiga donela nešto što nisam očekivao… Zbog nje su počeli da me zaustavljaju na ulici… Više sam zbog nje dobio imejlova nego za sve svoje filmove. Neverovatan broj ljudi je imao potrebu da mi ispriča nešto najintimnije. Knjiga je taknula tamo gde ja nisam mislio da će dirati.

Je li bilo autocenzure, budući da ovo jeste i autobiografska knjiga?

To su me već pitali, i ja uvek odgovaram da nije bilo svesne autocenzure, ali da ne znam koliko je podsvest određivala ono što svest može dopustiti. Verovatno jeste… Moja majka je pre mnogo godina objavila jednu autobiografiju koja se zove „Sećanje“, i koja je izašla u sedam-osam izdanja. Sećam se da sam joj tada rekao: „Bilo bi divno da izbaciš sve gde nekoga ne voliš.“ Uzalud je trošiti prostor na nekog koga ne voliš. I ja spomenem ljude koje ne volim, ali ne trošim na njih puno vremena. Izbegavam žuč. Kad napustite zemlju u kojoj ste rođeni, a ja sam rano otišao, neminovno je da imate jednu vreću žuči u sebi. Svaki odlazak ima svoj razlog i svaki odlazak ima tu gorčinu s kojom čovek treba da živi. Ali onda mora zaključiti da je to otrov koji te onemogućava da bilo šta drugo radiš. Ja sam rano ubedio sebe da mi ta žuč neće pomoći ako i dalje želim da radim, snimam filmove i pričam priče, već će mi samo onemogućiti da se igram.

Budući da ste deo života proveli u Americi, a tamo se autobiografsko štivo u filmskom svetu dosta često povezuje s „tell-all“ pristupom, da li ste imali izazove tog tipa? Da vam krene emocija, pa da krenete da prozivate?

Ne. Ne. Ne. Ovo je samo jedan pokušaj ostavljanja jednog traga na putu, u vodi koja je toliko mutna i koja se stalno zamućuje, kao što je naš film, naše društvo i svi ostali odnosi. Nekako mi se činilo da ću proći a da neću ostaviti trag o tome šta sam ja o tome mislio i kako sam se ja u tome osećao. I to je samo ta potreba.

Da li ste se nakon objavljivanja knjige setili da je u nju moglo i trebalo da uđe nešto što nije?

Sigurno imam beležaka za još jednu ovakvu knjigu, morao sam da pravim selekciju pošto su mi rekli koju količinu teksta knjiga podnosi. Ima još toga. Ali nema smisla dalje igrati se s tim. Nemam nikakvih književnih ambicija, čitav život sam pisao scenarija, a to su rečenice „Ivica ide desno, a Marica levo“. Ima tu još nekih priča kojih nema unutra, a koje bi se dale razviti u nešto jače. Ali, ne… Ako se u budućnosti uopšte budem s nečim igrao, a ja sam već nekoliko puta rekao da se više neću igrati, onda će to možda biti još jedan film.

Šta ste najzanimljivije čuli o svojoj knjizi, bilo da je iz pozicije civila-čitalaca ili onih koji su u njoj pomenuti?

Najzanimljivija su mi bila poređenja sopstvenih života s onim što sam napisao i doživeo, poredili su svoju i moju sudbinu. Mnogi su knjigu doživeli kao ogledalo. To je krasno, veoma intimno. Sve to što se desilo oko knjige i što nisam očekivao. Ne volim rijaliti šou, ne volim egzibicioniste, pa sam strašno pazio da ne uđem u nešto što ne volim, a da opet pričam o sebi. Zato što svako pričanje o sebi mora biti ego-trip.

Kako u ovom trenutku procenjujete šanse za novi film? Hoće li uskoro početi snimanje?

Ne znam. Prvo treba proći konkurs Hrvatskog audiovizualnog centra (HAVC-a). Ako tu dobijemo podršku, mora proći još najmanje godinu dana tokom kojih treba ići na konkurse po Evropi i skupljati novac, ići u Poljsku, Nemačku, Luksemburg, Srbiju… S prošlim filmom nisam bio na konkursu u Srbiji, pošto u tom periodu Filmski centar Srbije dve godine nije imao konkurse. Nismo imali srpsku podršku, iako je film o srpsko-hrvatskim odnosima. Zato je igrao skoro pet meseci u Srbiji, i to godi. Uz sve moguće nagrade i festivale, to mi je najveći gušt u vezi s Ustavom Republike Hrvatske – taj film je igrao po pet meseci u bioskopima u Beogradu i Zagrebu. Šta ćeš više od filma o Hrvatima i Srbima? S tim filmom sam postigao šta sam želeo. Išao sam s njim i na turneju po Americi. Kad na Harvardu, najskeptičnijem univerzitetu na svetu, dobijete ovacije, onda postanete svesni da ste uradili nešto kako treba. Ustav je dosta putovao, bio i u Kini, igrao u italijanskim bioskopima 4-5 meseci…

castle combe Anja i Strahinja: Whatifness – priča o snovima i putovanjima Đakomo Durzi Đakomo Durzi: Elena Ferante je odgledala ovaj dokumentarac i svideo joj se Humans Series 3 Intervju sa Markom Bonarom iz popularne serije „Humans“ Katarina Simović Katarina Simović: Sve boje Islanda · ·