Rej Robertson: Spinoza ili Simpsonovi
U VAZDUHU · intervju

Kažu da je dokazivanje iz negacije sumanuto, jalovo pa i nemoguće; ipak, knjiga Što da ne? – Petnaest razloga za život (preveli Jelena Stakić i Ksenija Vlatković, objavila kuća Karpos) nikako nije izdanak uglavnom prezrene self-help loze. Kako je autor ove knjige, kanadski pisac Rej Robertson, nedavno tokom par sedmica bio gost Kuće pisaca u Tršiću, porazgovorali smo s njim da razbistrimo nejasnoće i utvrdimo šta onda ta njegova knjiga, inače, zabavna i duhovita u isti mah, zapravo jeste.

Koji je bio ključni trenutak u vašem životu za odluku da napišete baš ovakvu knjigu?

U suštini, ubrzo po završetku prve ruke rukopisa mog šestog romana, Dejvid, tokom leta 2008, patio sam od depresije suicidnog intenziteta. Godinu dana kasnije, nakon što sam se i filzički i mentalno oporavio, ustanovio sam da mi je pružena retka prilika: da napišem knjigu istražujući tu jedinstvenu i korisnu perspektivu dva centralna i najpostojanija životna pitanja – Šta to ljudsko biće čini srećnim? Šta život čini vrednim življenja.

Da li je ovo pred nama integralna verzija – da li ste morali da izostavite izvesne aspekte i delove sa ove vaše konačne liste razloga za život?

Nisam, ali sam prvobitno nameravamo da u knjigu uključim i jedno poglavlje samo o životinjama, koje su meni izrazito važne, ali, kako sam pisao poglavlje naslovljeno Prijateljstvo, shvatio sam da životinje zapravo pripadaju upravo u taj odeljak knjige. Najposle, svi moji psi su bili među najboljim mi prijateljima.

U kom se stepenu knjiga sama po sebi menjala kako ste napredovali sa radom na njoj?

Kako je knjiga sama evoluirala, razni pisci, filozofi, muzičari, itd. uporno su insistirali da se nađu njoj. Rad na knjizi Zašto da ne? bio mi je šansa da u isti mah ponovo posetim neke od knjiga i pisaca koji su me nadahnjivali, nosili i osnaživali kroz život. Na izvestan način, ova knjiga ne samo što je, po svoj prilici, najbliže autobiografiji koju bih ja ikada mogao da napišem, nego je i i knjiga opštih mesta kakvu sam oduvek bio isuviše lenj da sastavim. Svi, od Emili Dikinson do Džonatana Ričmana, su u njoj, i svi oni su mi u ovom ili onom trenutku pomogli da vodim bolji i srećniji život.

Usled samog naslova, da li ste u neku ruku bili zabrinuti da bi neoprezniji čitaoci mogli da ovu vašu knjigu pomešaju sa nekakvim vodičem iz domena samopomoći (self-help-a)?

Svi oni koji znaju moje ostale knjige, posebno moje romane, u trenu znaju da ja niti bih bio zaintersovan niti kadar da napišem knjigu iz oblasti samopomoći. Siguran sam, pak, da oni koji nisu prethodno bili upoznati sa mojim delom doživeli veliko iznenađenje – za neke srećno, a za neke i ne baš tako srećno iznenađenje.

Na osnovu onoga što se može saznati iz ove knjige, čini se da je popularna kultura nepobitno značajan deo vašeg života ali i vašeg identiteta?

Spinoza ili Simpsonovi – ako valja, onda valja, i tačka. Zašto bi pisac, a još pre bilo koji pojedinac, samom sebi poricao pristup onom najboljem od knjiga, filmova, muzike, televizije, itd, bez obzira da li to pripada tzv. visokoj ili „niskoj“ kulturi? Istinski civilizovana osoba trebalo bi da ima sopstvene primerke i Rusoovih Ispovesti i prvi album Ramones-a!

Da li ste zadovoljni konačnim ishodom dokumentarnog filma zasnovanog na ovoj vašoj knjizi? Da li ste učestvovali u njegovom stvaranju i služi li taj film knjizi na čast?

Taj film je u potpunosti delo reditelja Alena Cviga. Moj doprinos se sveo na prodaju prava na knjigu i sastanak sa rediteljem u nekoliko prilika kako bismo nezvanično prodiskutovali o scenariju koji je u tom trenutku nastajao. Mislio sam da je film bio odličan kroki-prikaz knjige, ali ne naravno isto što i sama knjiga, što, uostalom, nije ni bila namera reditelja. Uživao sam u tom filmu.

Ako o tome pričamo baš sada, da li biste u ovom trenutku išta novo dodali i da li biste i šta to uklonili sa tog vašeg spiska razloga za život predstavljenog o knjizi o kojoj upravo razgovaramo?

Pošto sam u biti veoma samotnjački tip, kako starim, pitam se koliko sam toga propustio kada je reč o ljudskoj interakciji. Ništa duboko – naprosto, stvari poput vremena provedenog sa prijateljima, roditeljima, suprugom, itd. Ne mogu da kažem da mi je žao zbog toga – ove godine ću objaviti svoju jedanaestu knjigu, tako da je to vreme već samo po sebi bilo dovoljno plodonosno, ali se pitam šta sam to žrtvovao (i kao osoba i kao pisac) da bih za uzvrat dobio tako plodan rad. Ako kada budem napisao nastavak ove knjige, možda ću onda jedno od novih poglavlja da posvetim upravo zajednici i zajedništvu.

Miloš Čolić Sa Milošem Čolićem pred premijeru njegovog diplomskog filma unnamed_cover Kroz oko Bojana Maksimovića Dusan Zaric - Campari Negroni Launch event (6)_cover Dušan Zarić: O koktelima i ljudima antonovic-tamara-8695_cover Ante Tomić: Pokušati shvatiti drugoga · · ·