Dorćolski tiranosaurusi (foto: Pixabay)
U VAZDUHU · kolumna

Sretnem na Bajloniju ortaka pre neki dan, Cetinjanin, debela ladovina, blejač, i kao šta ima novo, kako je, kao ništa, jedno veče bleja s ekipom i neka riba spomene kako je njenom stricu u kafić banula inspekcija ne znam koja zbog ne znam čega. Neke budale, uglavnom, morao je da zatvori na neko vreme.

I pomislim koliko su mesta pozatvarali u poslednje vreme, uglavnom tih starih kafančina, zanatskih radnji i radionica. Većina ih se doduše sama pogasila, uvenula, pored ovih alavih neonskih kopiladi. Imaš 700 dinara dnevni pazar i Hemingveja od 80 godina za pultom, a sve se promenilo, otišlo, leti. I grad, i vreme, i ljudi, i novac, i lik ti vraća kusur, fazon tri Titova rudara, i kao drhtavim glasom, komšijski, kao „osamsto, devesto, milion. Molim lepo, komšija, dođite i drugi put…“.

I onda, naletiš na posivele kosture nekih od njih, pogotovu po Dorćolu, ima ih gomila. U redu fensi pekara, kladionica i salona nameštaja, pukne rupčaga, k’o iščupan zub, k’o izbijeno oko, zjapi vonjavi stari sobičak, sav u paučini, rđi i memli unutra, umazan ptičjim govnima i sidom spolja, i tri rafa čizama sa Kajmakčalana.

Ali neki se opet drže, klimavo, jedva, upinju iz petnih žila, ali se drže. Jaca šnajderka u Džordža Vašingtona, „lepi, sužavanje i proširivanje po 300, dugmad i lastiš 50 po komadu, košulje po 400″. Ili Kalevski u cara Dušana, „70 sir, 80 meso, po 35 puž i kifla“. Ili onaj nabrijani lik iz Kralja Petra, kao, „šta je ovo? Šta si mi ovo doneo? I kako gaziš ovo, k’o da nisi normalan? Đon otiš’o, peta… Ne može ovo.“

Ili Mile Mimoza u Đure Đakovića, kao „kako ćemo komšija?“ Ja kao, gore trojka, stanjite malo sa strane, šiške, vrat nularica, a on klima glavom, kao, „da, da, sve po planu i programu“, i ošiša me uvek isto, kao i sve druge koji kod njega dolaze, al’ gotivno, pošteno, pa stresne ono sranje puno dlaka s tebe, i kao, „molim lepo komšija, za tebe 250.“ Bez fiskala, naravno, ja ga zajebavam, kao „aaa, komšo, kerove ću ja tebi, i onako kruže k’o lešinari“, on se smeje, „da l’ si normalan“ i spominje majku Mlađana Dinkića. A ja mu platio, izlazim, zvoni zvonce sa vrha ragastoa.

Bez poruke u boci (Slavko Krunić) Pouke iz prošlosti: Bez poruke u boci Emocionalno nedostupan Draga Nadice: Emocionalno nedostupan muškarac Suvozač (Foto: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Suvozač Bicikl, foto: Staša Vukadinović Ja sam Staša: Bicikl · · · · ·