Escajg generacija
U VAZDUHU · kolumna

Od lovačkih i priča iz vojske, zanimljivija i smislenija je još jedino priča o generacijama, a meni je lično najsimpatičniji među njima često pominjani jaz. Generacija kojoj pripadam, na primer, ona “koja je me je donela na svet, kroz rupu na turu, ako se dobro sećam”, stravična je – u višem smislu, šizofrena – doslovno i višestruko, a u svojoj sipljivoj groteski – romantična, čak naivna, kao i svaka, uostalom, mada je među svakom od njih jaz.

Mislim na nas vesele, limboidne tridesetogodišnjake i one koji su po nekoliko godina premašili tridesetu, a koji i dalje setno i kravooko bulje u nju, u zbunjenom osvrtu, kao da su se usrali u gaće pa se okreću da vide kako. Mislim i na one koji još uvek misle da ima vremena i smisla, pa se veselo osmehuju s pivom u ruci, slamkom u nosu ili iglom u veni, verujući da su sa sobom i da im zbog toga mozak radi brže i krv brže teče, toliko brzo da će je, kroz svega nekoliko meseci, a i to ako budu imali snage, volje i sreće, odneti na analizu, a s analize u Drajzerovu ili u Palmotićevu, u čijem ćemo se hodniku na cigaret-pauzi sresti, upoznati i sprijateljiti do kraja života. One kojima je do tridesete ostao još kusur dvadesetih, ostalo još nekoliko kurobecavih godina.

Mislim na nas koji smo, imajući u vidu nevreme koje se spremalo, nepromišljeno začinjani, te ubrzo i rođeni kao Jugosloveni 80-ih godina, dok su naši brkati roditelji veselo gledali u arogantni minival svojih nasmejanih supruga, pa u pocrnelo nebo, pa opet u minival, šapućući mu samouvereno i nežno “ma kakva kiša”.

Mislim na nas koji smo igrom komedijanta slučaja, što bi reko matori namćor, ostali u istorijskom, političkom i kulturno-socijalnom procepu dok je zemlja pucala pod kopitama tehnološkog razvoja u galopu, a kalaš postajao ključna reč vremena. U procepu između onih pre i onih posle. A i kako drugačije. Ovi pre nas, koje su nazivali izgubljenom generacijom i oni pre njih na koju su, još pogubljeniju, stavili putaču, su bar odrasli kao Jugosloveni, ali im je izlazak iz puberteta bio nešto manje bezbrižan i ne tako romantičan.

Mi smo taj njihov izlazak iz puberteta, ulazeći u svoj vlastiti, ipak brzo zaboravili, jer smo morali da započnemo dugi proces lečenja, tj. počinjali smo da pijemo i drugo, u smislu da bez bolesti nema ni lečenja, a ubrzo zatim i studije koje smo, kao i život, započeli kao Jugosloveni, a završili kao Srbijanci tridesetpetogodišnjaci.

O ovima posle nas, koji, čak i na nas, desetak, petnaest godina starije, gledaju kao orangurani u tironosauruse, a mi na njih kao orangutani u Big DATA. Oni ostavljaju bez daha. Odatle teza da je od lovačkih i od priča iz vojske, zanimljivija i smislenija još jedino priča o generacijama. Mene je moja, iskreno, oduvek podsećala na escajg. Ali ne samo zbog kašike. Od kašike su, kao i od noža, uostalom, i drugi umirali. “Escajg” u višem smislu, svakako.

Pipači knjiga (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Pipači knjiga Voćni kup (foto izvor: google images) Žena na ivici nervnog sloma: Voćni kup Kiša (foto izvor: google images) Ivan Tokin: Kiša Pouke iz prošlosti Pouke iz prošlosti: I u seksu, najvažniji je saspens ·