Solfeđo (foto: Old horror movies)
U VAZDUHU · kolumna

Sretnem ortakinju u gradu pre neki dan, “kako je, šta ima”, kao “ništa, posao, muž, ćerka, šest godina, krenula u muzičku”, i besna kao “zamisli, neće da ide na solfeđo, ne voli”. Ja reko “ne verujem, stvarno, neverovatno, bezobraznica nevaspitana” i predložim joj da malu odere od batina i da joj ukine crtani pred spavanje, pa da vidimo onda je l’ hoće il’ neće.

I ona kao “ne seri, ozbiljno, kažem ti, neće, ne znam šta da radim.” Reko “čoveče, da li si ti normalna, pa naravno da neće, to je kao da si rekla “zamisli, neće da ide da gleda klanje svinja, kao ne voli, dete, pa neće da ide da gleda, ne znam šta da radim.” Naravno da neće, bre, kakav crni solfeđo, em dosadno, em teško, em mora da se uči i vežba.

I ko ga još kao klinac nije mrzeo, čak i najcrnji štreberi. Meni je od njega redovno izbijao herpes. Pritom mi zapao bio neki dežmekasti profesor koji je izgledao kao da ga je nacrtalo hiperaktivno dete narandžastim flomasterom, požutelih brkova i sa kariranim zubima, Laslo Tot ili tako nešto, jako nervozan i veoma strog tip sa kao granit tvrdim akcentom, pa je raspevavanje nota iz njegovog podbulog grla zvučalo kao da pijani Krajišnici u dnu učionice cepaju drva.

I stalno nas je opominjao da odgovore na postavljena pitanja ne tražimo po panelima sa zida. “U meni gledaj, ne na zidu!”. Kasnije sam se uverio da je to ustvari veoma fin i sasvim uravnotežen, čak vrlo prijatan gospodin, neverovatno posvećen svom poslu i deci koju je celog života pokušavao nečemu da nauči, ali je trauma ipak ostala.

I onda onaj zid… Pomislio sam da je možda zbog toga moj socijalistički stomak tako burno odreagovao na fašistički zid sa krunom od bodljikave žice koji su pre nekoliko meseci podigli njegovi nemuzikalni sunarodnici na vlasti, bez sluha, a kome je i samom, sasvim sam siguran, ako je uopšte još uvek i živ, od toga pripalo muka. Pomislio sam, dakle, da je ta nedavna politička govnarija trigerovala moju mađarsku traumu iz niže muzičke i da je ona generator mučnine, a ne zid. Jer čudni su putevi interpsiholoških konflikata.

Međutim, nekoliko meseci kasnije i moji su nemuzikalni sunarodnici na vlasti, bez sluha, u Kruševcu su podigli jedan nacistički zid, nazvavši ga, paradoksalno, zvučnim, a da bi zaklonili naše muzikalne, ali za oko i za nos ne baš tako prijatne i ne baš toliko reprezentativne, sunarodnike sa puno sluha. Opet mi je pripalo muka, ali mi nije bilo jasno zašto sad opet. Nisam vukao nikakvu traumu koja bi imala ikakve veze sa Kruševcem (eventualno malo od cara Lazara i vinjaka). Nikada mi Kruševljanin nije držao solfeđo, harmoniku ili nešto, to hoću da kažem. Ustvari, možda to sve ni nema nikakve veze sa nekakvom traumom iz detinjstva. Možda je na kraju krajeva stvarno zbog zida.

Okrenem se, a ortakinja se izbečila, kaže ne može da veruje dokle sam otišao, a htela je samo da mi ispriča to za solfeđo. I kao, da, muka joj je, ali od mene i od takvih priča,i da se već jednom saberem i sredim. A ja sam se pitao šta li Vi, Laslo, mislite? Mislim, ako flomaster još uvek nije izlapeo, tj. ako ste još uvek živi i ako Vam je uopšte i pripalo muka od naših raspevanih, fašističkih zidova.

Tokin foto Ivan Tokin: 18 stepeni Slučaj bezimenog (foto: google images) Draga Nadice: Slučaj jednog bezimenog Lažna velika pijanistkinja (rad Slavka Krunića) Pouke iz prošlosti: Velika plagijatorka Prozor u dvorište (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Koga čekate? · ·