Charlie Chaplin "The Kid"
U VAZDUHU · kolumna

Kada ste bili klinci, imali ste snove, viziju onoga čime biste voleli da se bavite u budućnosti. Primera radi, poslužiću se stereotipom (jer stvarno ne verujem da je u 21. čovek sposoban da smisli nešto originalno) i reći da ste hteli da budete astronaut. Dakle, vi ste klinac sa mobilnom protezom koju treba da nosite četiri sata u toku dana, ali je nedogovorno stavljate samo noću i maštate o tome da jednoga dana postanete astronaut.

Gutate sve emisije o svemiru na Nacionalnoj geografiji i Diskaveriju, nosite stari akvarijum na glavi, imate Lego spejs šatl i poster sunčevog sistema na zidu iznad kreveta. Još uvek vas ne interesuje plata, realno, bili biste astronaut i za džabe. Ne zanima vas životni vek putnika u svemir, ni to kakve automobile voze i u kakvim kućama žive. Ionako ćete upravljati raketom i većinu vremena provesti u svemiru.

I koliko god sanjarili o svemu tome, ložili se i sastavljali nenametljiv CV za astronautsku akademiju (pod uslovom da takva ustanova postoji), u glavi vam se javljao glas, nekakav oblik prerano ubrizgane zrelosti, koji vam je govorio: “Ma, šta se ja zamišljam, pa Srbija nema ni svemirski program. Nema ga čak ni u vidu predizbornog obećanja”. Kada shvatite da u najboljem scenariju možete da budete pilot low cost kompanije na letovima za gastarbajterske destinacije, malo budete tužni, ali nekako već nastavite sa životom. Razlog zbog kog pišem sve ovo je taj što imam jako sličan odnos prema kuvanju. A potrebna mi je jaka parelela za izražavanje mojih kuvarskih sposobnosti. Veliko očekivanje i još veće razočaranje. Zato sam za primer uzeo čovekovo osvajanje svemira.

Jer ja obožavam kuvanje, sam njegov koncept. Uživam u isprobavanju nove hrane, posmatranju njenog pripremanja, čak imam nekoliko izdanja kuvara u kućnoj biblioteci. 24 Kitchen je jedini kanal koji gledam na televizoru i verovatno sam zato najneinformisaniji novinar u zemlji, jer nijedna odluka Vlade Srbije nije doneta u teflonskom tiganju na blagoj vatri. Nažalost. Dakle, fasciniran sam hranom i njenom pripremom, ali imam veliki problem – uopšte ne znam da kuvam. I ne samo da ne znam da kuvam, već počinjem da se plašim da je takvo stanje neznjana i nesposobnosti u mom slučaju trajno.

Radi lakšeg ilustrovanja mojih nedaća, sastaviću spisak stvari koje umem da izvedem u kuhinji:
– Skuvam tri u jedan kafu
– Otvorim jogurt
– Namažem najrazličitije vrste namaza na prethodno fabrički isečen hleb
– Podgrejem gotovo jelo
– Skuvam testeninu al dente
To je to. Sve ostalo predstavlja naučnu fantastiku.
Ne znam u čemu je problem. Ne mogu da kažem da nemam talenta za kuvanje. Kuvanje ne zahteva talenat, kao ni vožnja automobila ili pisanje uloge za Nikolasa Kejdža. Potrebno je samo da vežbate i imate, pretpostavljam, obe zdrave ruke. Ali meni nikako ne polazi za rukom. Kao što rekoh, umem da skuvam testeninu, ali koristim samo gotov sos ili kečap, jer se spremanje domaćeg sosa pretvori u košmar. Nikako ne uspevam da pogodim jačinu vatre, mešam premalo ili previše, pa i gustina bude diskutabilna i obično zaboravim da kupim neki sastojak ili ga uopšte ne pronađem u prodavnici, jer ne znam kako izgleda u realnom životu, pa se i od tradicionalnog ukusa oprostim. Jednom sam pokušao da spremim bešamel sos, ali sam nekim čudom dobio glet masu, pa sam odlučio da probam nešto jednostavnije i krenuo da spremam špagete aglio e olio.

Ovo je bukvalno najprostiji recept za pastu koji postoji na svetu. Prostije od ovoga bi bilo jedino da jedete neskuvane špagete. Kao što sam naziv kaže, sos se sastoji od svega dva sastojka – belog luka i ulja. Stavite ulje na tiganj, dodate beli luk, propržite i prelijete testeninu. Mogu da kažem da je izgledalo strava, ali samo na mom Instagramu. Nije imalo ukus kao bilo šta što sam ranije probao iz italijanske kuhinje, ali bilo je jestivo, pa sam sve pojeo. Morao sam. Umirao sam od gladi, a izgubio sam sat i po vremena na kulinarske vratolomije, pa nijedan restoran više nije radio dostavu u doba kad sam ja završio. Uostalom, hteo sam da nagradim sebe za uloženi trud. Ili kaznim, zavisi kako posmatrate stvari.

I sve ovo me jako deprimira, jer mi spremanje musake zvuči kao nemoguća misija. S ove tačke gledišta, imam više šansi da završim u prvom šatlu za Mars, nego da spremim potaž od povrća. Znam da verovatno preterujem. Svestan sam da u svetu postoji mnogo više profesionalnih kuvara nego astronauta. Postoji čak milijardu amaterskih kuvara, dok, sa druge strane, ne postoji nijedan čovek koji iz hobija leti u svemir. Okej, osim onog tipa koji je skoro pokušao da poleti u ručno napravljenoj raketi kako bi dokazao da je zemlja ravna ploča, ali je dostigao visinu od jedva 600 metara i pao nazad. Ali nakon niza pokušaja od kojih se svaki završio totalnim neuspehom, mogu samo da zaključim da mi kuvanje nikako ne ide. Za letenje u svemir ne znam, jer to još uvek nisam probao.

Ali ipak mislim da ne treba da odustajem, barem ne tako lako. Zapravo, nije trebalo da odustanem od bilo koje ideje ikada, ali šta ću kada me roditelji nisu dovoljno podržavali. Svejedno, ako ikako mogu da pošaljem poruku dvadeset godina mlađem sebi, biću kratak:
“Uki, nikada ne odustaj od svojih snova. Piši motivaciono pismo za NASA kamp za obuku, ali se istovremeno prijavi i za neki kurs kuvanja. Pa šta uspe od ta dva. Veruj mi, jednako će ti značiti.”

Ana Vučković - Igre koje igramo Žena na ivici nervnog sloma: Igre koje igramo Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Jezik za zube Ivan Tokin Oni Ivan Tokin: Oni Dusty_cover Gistro priče: Prolećno veče u kraju · · · · ·